Sudbini

Sudbini

Pišem ti evo… jer ne znam kako da ti kažem…

Šta da uradim da te privolim…

Šta da uradim da primetiš. Da osetiš… obratiš pažnju… koje reči da upotrebim pa da osetiš ono što prema tebi osećam…

… odavno…

… od prvog trenutka… još od onda kada sam te zapitao, otkud ti u ovom svetu… jer dugo sam verovao da je ovaj svet, ako ne pakao, onda bar čistilište, u kojem sam zbog sebi nepoznatog greha gurnut rođenjem…

a vile suđenice čovek ne sreće u paklu… ili baš tamo treba da ih sretne… jer gde bi se osim u paklu mogli sresti onaj koji veruje u obećanje i sudbinu i njegova sudbina…

a ti si sudbina…

i to znam od trenutka kada sam po prvi put otvorio oči… a oči ponekad znaju da prevare i odvedu pogled u pravcu neke druge… i možda čak uspeju da se obmanu verujući da je ona ka kojoj je pogled trenutno uprt sudbina… ali to je laž… i oči je konačno, u nekom trenutku, uvide…

… a onda nastave da lutaju…

… i lutaju…

traže te… a ne znaju da te traže…

i upiru pogled ka horizontu… i preko…

i vode srce preko horizonta… tamo gde nestaje sigurnost… tamo gde se traži hrabrost… tamo gde postoji samo vera…

u sebe… i jedno nejasno uverenje da postojiš i da će te, ako čovek bude uporan… već jednom pronaći…

a kad te pronađe… nastupi prepoznavanje… i strah… jer čovek shvati da je sa lutanjem završeno… i da mora napustiti sebi poznato… i upustiti se u nešto novo… ali nije mu teško… jer sada zna da postojiš i da te je sreo… makar i u paklu u kojem ste se oboje rođenjem zadesili…

… ali dovoljno je podići glavu i zaviriti iza horizonta poznatog, pa znati, da je izlaz na dohvat ruke…

za one koji koji iz njega hoće da izađu…

ali u trenutku kada te sretoh ni pakao više ne bi isti i pretvori se u raj… i ništa od rugla i gadosti ovog sveta ne bi više tako loše, ogavno ili bljutavo kao što bi pre nego te sretoh…

i pitaju me neki… prijatelji… što ne odem… sad kad mogu… jer moja je tamnica završena… i ja sam konačno probuđen, kažu, jer vide spoljne manifestacije i stanje duha i veruju da je vreme da se zaputim iza granica ovog sveta… i odem u neki bolji… lepši svet…

a  ja im ništa ne odgovaram, jer šta reći kada je njihov pakao sada meni deluje kao raj, jer gde osim u raju Adam može sresti svoju sudbinu…

… a ti si sudbina… i kada me ne želiš ti si sudbina… i kada želiš drugog ti si sudbina… i misliš da nije vreme ti si sudbina… i kada me želiš za prijatelja ti si sudbina… i kada imaš druge želje – ti si sudbina… i uvek… i zauvek ti si sudbina…

i možda to još ne shvataš… Sudbino… i ja sam sudbina…

tvoja…

i osuđen na tvoja lutanja, moj voljeni Odiseju… i čekanje… i krevet od maslinovog drveta…

i čekaću te da se vratiš… i moliti Bogove da nežno vetrom ispune tvoja jedra… da ih ispune željom i voljom da mogu da te odvedu kud god da poželiš… i da te naposletku sigurno meni vrate…

jer ja te čekam u Itaki pored kreveta od maslinovog drveta…

čekam i nadam se…

i verujem…

jer znam, ti si sudbina…

a tako je to sa sudbinama…

možda me još ne prepoznaješ… možda me još ne želiš… ali davno – još pre tvog rođenja jedna Boginja svojom rukom ispisala je tvoju sudbinu…

i upisala moje ime…

i mi ćemo se sresti… i prepoznaćeš me… kao što sam i ja tebe prepoznao…

a onda ćeš se setiti i obećanja koje nam je dato…

i jednoga dana osetićeš sreću kako narasta u tvome stomaku…

a onda ćeš roditi jedno novo obećanje i jednu novu sudbinu…

onu kojoj sad pišem svoje priče…