Jedan san

SAN

Volim noći ispunjene mesečinom. Tada te sanjam… uvek isti san…

… vrata se polako otvaraju i u sobu ulazi mesečina i kroz mesečinu ulaziš ti…

i ja te dočekujem…

osmehom i poljupcem,

onako kako se dočekuju ljubavnici…

Sanjam taj san… i nikako da ga dosanjam…

O TRGOVINI LEPOTOM

U svetu ima više lepote nego ljubavi – zato je ova druga skuplja i nije na prodaju, iako ima onih koje zovemo prodavačicama ljubavi, a istina je, da one nekad prodaju lepotu, nekada mladost, skoro uvek utehu i ponekad strast koja je najjeftinija i koja se najbrže troši…

Ima i nas što je kupujemo… i opet smo nekako podeljeni na kaste, pri čemu se kulturnim smatraju samo oni koji kupuju i čuvaju lepotu nazivajući sebe kolekcionarima, iako su zapravo tamničari lepote… jer lepota bi zapravo trebala biti besplatna i dostupna svima… kao i ljubav…

a jedino bi strast trebala imati cenu… i plaćala bi se životom… odnosno, onim delom dodeljenog nam vremena koji je u srazmeri sa ushićenjem koje kod posmatrača i kolekcionara izaziva lepota…

… tako bi prodavac lepote za ono što nudi dobio punu cenu i zadovoljstvo bi bilo potpuno… kod onih što prodaju i kod onih koji kupuju…

a svi mi pripadamo i jednima i drugima…

PANJEVI

Uz nju seks je bio ponovni susret sa smislom života.

Izgubiti nju, izgubiti seks, prepustiti je drugom, značilo je obesmisliti sve ono što je za života naučio, sve stvoreno… jer sve što je stvarao snažno i neraskidivo bilo je vezano za nju.

Ona nikada nije postala majka njegove dece, a opet sva njegova dela pisana su za nju… i govore o njoj… čak i onda kada on sam to nije primećivao – govorila su o njoj…

Bile su to reči jedne nemušte molitve upućene intimnoj Boginji koja nije znala ili želela da ih razume… koja im se podsmevala na isti onaj način na koji ga je i varala, a on ju je veličao onako kako samo zaljubljeni umetnik, ili možda filozof, može da veliča svoju heroinu…

Možda nije dobio njeno srce… Možda je tek na kratko zarobio njene uzdahe, ali njemu su oni bili sve što je tražio od života… i pomogli mu da bar na tren razume svet koji ga je zbunjivao… i pronađe smisao sopstvenog postojanja, jer, duboko je u to verovao, njegov smisao bio je u tome da joj pruži radost, slobodu, ushićenje, strast, da oslobodi želju, da nju, ali i sebe, gurne bar malo u pravcu sreće, a seks je svemu tome pomagao…

Ali saznaće to jednoga dana i drugi su bili radi da pripomognu njegovoj heroini i ona bi ih zato obilato nagrađivala svim onim što je uskraćivala njemu…

i zbog toga je patio… i sušio se… sve dok se jednog dana nije skroz osušio, a onda su ga posekli kao drvo… a na mesto nekada moćnog hrasta ostao je samo panj koji je mogao samo da vegetira…

Često šetam borovom šumom. Ponekad lugari odseku poneko stablo i na njegovom mestu ostane samo panj kao svedočanstvo jednoga života, jedne snage i želje da se dosegne nebo i dodirne sunce…

i tada ga se setim… svog prijatelja… i njegove ljubavi… želje da bar na kratko u svom naručju drži sunce…

i osetim ponos… jer mu je to bar na kratko uspevalo…

SARA

Gledala je Išmaela setnim pogledom majke koja nikada nije rađala. Radovala se njegovoj radosti, ali nikada to nije mogla na način na koji je to Araga činila. Avram je pratio njen pogled. Brinulo ga je što je sve češće potištena. Voleo bi da može da odagna tugu iza njenog pogleda… pitao se može li to… želeo je da pokuša… još jednom…

Priđe joj i pogleda u pravcu dečaka koji je očigledno uživao igrajući se sa svojim psima. Bio je glasan… toliko da na sebe privuče pažnju koja mu je očigledno prijala…

„Gde je život?“ Avram upita Saru.

Sara ga pogleda pa pogleda dečaka. Zašto je to pita, prolete joj kroz misli, pa zar nije očigledno… Nasmeši se mužu kojeg je izabrala pa progovori ravnim glasom koji je tek nevešto prikrivao muku koja ju je pritiskala.

„U ječanju. Vrištanju. Svemu glasnom što grlo može proizvesti… u detinjstvu to he vrištanje dečije radosti… igračaka… trčanja po polju… U mladosti to je vrištanje… znaš već vrištanje…“

„Samo u mladosti?“ upita Avram, a oči mu se zažariše kao onoga dana kad su se prvi put sreli u hramu njene Boginje, koju je ona izdala… zbog njega…

„Ne, to vrištanje traje i traje… i traje… decenijama… a nadam se da će još da potraje…“

„Želim ti to“, reče upućujući joj saučesnički osmeh.

„Hvala, to je izuzetna želja….s obzirom na naše godine…“

„Ali još smo živi…“

„Pa misliš da bi trebali da se oglasimo? Grleno?“

„Bilo bi mi zadovoljstvo“

I prepustiše se zadovoljstvu  ne bi li još jednom osetili život… A život je hteo da život bude stvoren… i Sara u poznim godinama rodi sina i nazva ga Isak…

Od njega potiče naša loza… a od njegovih roditelja naša strast… koja nikada ne napušta one koji su je izabrali… bez obzira na godine…