Konačan u svojoj beznačajnosti kao biće i
mislilac, jednom rečju Ja
Pitaju me zašto više ne pišem. Ne komentarišem
ovo – ni kako su ovo zaključili, ni odakle im ova ideja – nije moje da
komentarišem. Ipak, kad me pitaju imam odgovor. Čitajući druge, one koji imaju
šta da kažu, i valjani su u tome, pronašao sam sopstvenu meru, ili pre reći
definiciju koja me adekvatno opisuje, pa je red da je se i pridržavam.
A definicija je prosta - Ja sam konačan u svojoj
beznačajnosti kao biće i mislilac.
I kako onda da neko ograničen pokušava svojim
mislima pokoriti nešto bezgranično kako što je ovaj svet i njegova stvarnost…
ili bi možda trebao reći sve njegove stvarnosti… vidite ni u to više nisam
siguran… to se dešava kad ljudi čitaju i obrazuju se – njihovo neznanje i
oklevanje raste sa njihovim znanjem. Tako da sad oklevam i teško se odlučujem
da nešto javno kažem ili komentarišem.
Duboko verujem da nisam u dovoljnoj meri
kompetentan, zanimljiv ili jednostavno rečit da govorim o svemu onome što
primećujem, a što upravo stoga što ga u tkanju stvarnosti koja me okružuje primećujem,
postaje deo mene i mog bića… ili što je češće slučaj izaziva otpor i
zgražavanje te traži od mene da ga iz sebe izbacim na bilo koji način makar i
kao nezadovoljstvo ispaljeno u taj isti vrli novi svet cinizmom i ogorčenim
rečima…
Nije li upravo to osobina ljudskog bića… ne čini
li me to čovekom… sposobnost i potreba da kažem ono što mislim i da se borim
protiv onoga što me kao ljudsko biće ugrožava… i da kad imam puno sreće budem i
bar na tren u mogućnosti da se borim i zalažem, dakle i govorim, za ono što me
uzbuđuje, oduševljava, raduje, i na svaki drugi način čini boljim i većim nego
što sam sada…
Verujem da jeste – zato to i poštujem. Tu svoju
potrebu da se izražavam, makar i nevešto rečima, kad već nemam snage i umeća da
se izrazim svojim rukama i nešto naslikam, izdubim ili jednostavno stvorim. Ta
vrsta izražavanja, iako u istu podjednako verujem kao u reči ostala mi je
nedostupna… uglavnom zbog nedostatka snage da se drži dleto i veštine potrebne
da se prstima oblikuje glina… Pokušao sam… nije mi išlo… ni tu nisam odustao…
samo ne pokazujem više nikome svoje duboreze… neki drugi ljudi rade to mnogo
bolje… duboreze, ne pokazivanje, iako je mnogo više onih koji pokazuju i trude
se da dobro pokazuju i predstavljaju to što imaju od onih što stvaraju… ali
oduvek je tako… to je kolektivna sudbina ljudskog roda…
Zato uostalom i ima toliko onih koji misle da
imaju šta da kažu i dave svet svojim ili preuzetim, dakle tuđim bljuvotinama.
Nemojmo ih kriviti, oni nisu krivi, oni ne znaju šta rade. Kao i svako ljudsko
biće imaju potrebu da se izraze, komuniciraju ili jednostavno svetu kažu, a
ponekad i pokažu da postoje. Ne krivim ih, nemojte i vi… to je njihov način da
iskažu sebe… onako kako to najbolje znaju…
Oni koji znaju malo bolje… ili se naprosto više
trude… moraju biti spremni i na to da imaju više kriterijume za to što rade...
i moraju ih se pridržavati…
I tako se ja pridržavam svojih kriterijuma i
trudim da ono što izađe iz mene, pre nego što ga pustim u svet bude doterano ispolirano,
dakle uglancano i jednom rečju spremno da se suoči sa osudom sveta…
Zato i prećutkujem onaj drugi deo istine svima
koji me pitaju zašto ne pišem. Još davno sam naučio osnovno pravilo u umetnosti
bitno je delo, ne umetnik. Ovo su velike reči ali podjednako primenjive i na
male prakse kao što je moja. Svaki put kad dođe neka pohvala mora da poraste
nivo autocenzure jer on određuje visinu lestvice koju sebi postavljamo. Dakle
istina je da radim, i da ću uvek raditi, ali da sad mnogo više vremena provodim
u ispravkama i glancanju svojih reči pre nego ih pustim da odlete kud god da su
naumile. Jer ja ne znam gde su krenule i gde će se primiti, ali znam da je moja
obaveza da ih učinim najboljim mogućim i time pripremim za realnost sveta, a
ona je slična opstanku životinja u divljini – samo najjači i najspremniji
preživeće i ostaviti svoj trag… i stvoriti potomstvo… Kako su moje reči moje
jedino potomstvo, poput brižnog oca, spremam ih pažljivo pre nego ih pošaljem u
svet… jer one su najbolje od mene… najbolji deo mene… i zato Vam ih i dajem…
ništa drugo, bolje od toga, Vam ne bi ni mogao dati…
