Reč
Ljudima je potrebna neka reč koja može obilato da
ih hrani i od koje mogu načiniti izvor topline da ih greje. Neka reč koja može
delovati kao stožer ili stub, ili bar štap na koji se oslanjamo, nešto što
poput kičme može držati naš duh u ovom nesigurnom, nestabilnom i često prokletom
svetu.
Ja nisam oduvek imao ovakvu reč. Sreo sam je
kasno, u poznu jesen onoga što zovemo običan svakodnevni život, a učinila je da
upravo tad osetim da je moj život zašao u proleće i da oko mene buja život –
kako onaj u meni, tako i onaj u koji tek treba da zađem.
Dugo sam čekao reč… i sada mi sve te godine
čekanja, pripreme i nejasnog iščekivanja da se nešto desi ne izgledaju kao
potpuno izgubljeno i uludo straćeno vreme… bilo je to vreme rasta i
transformacije, ili bar pripreme za transformaciju koja će uslediti, a koja će
me dovesti do ovoga što sam sada…
… a sada sam i ja reč… i obraćam Vam se rečima… i
pitaćete se možda zašto Vam se obraćam… a moja jedina nakana je da Vam ponudim
da postanem reč koja će vas držati, grejati, hraniti… drugih nakana nemam… a ne
bi ih ni mogao imati… jer reči iako imaju svoju volju nemaju i svoje interese…
Da li ću biti prihvaćena (kao reč)? Ne znam.
Prihvatanje je uvek na onom drugom… i odbijanje… ali pustimo to…
… kažu da je sve počelo rečju… pa da počnemo…
Нема коментара:
Постави коментар