Ostavi me, ali ne napuštaj pogleda moga
Reči ove koje te traže, ne mogu te naći pa ih
izgovaram u prazno, nadati se samo mogu da će te zateći negde spremnu da ih
saslušaš. Nisu teške, a nisu ni lake, iskrene svakako, a kakve bi i mogle biti,
kad iz tananih dubina bića potiču… i za drugim bićem tragaju.
Čuj me ženo čija god da si, voleo sam te i još te
volim, a reči ti te ne mogu izreći, niti šapatom spustiti na ušne školjke
pramenovima plave kose skrivenim. Jer sve je sad tvoje skriveno od mene i
pogleda moga… jer ti je i sam pogled moj postao stran i dalek, tuđ… i ne dopuštaš
mu više da klizi po oblinama i ulegnućima tvojim…
A nekada si volela taj pogled… i volela da šara
po tebi kao majstor kičicom nevidljivom slikajući strast, požudu, želju… Volela
si ga nekada koliko je i on voleo tebe… i nije ti bio stranac – taj pogled…
pogled, koji sada luta pustinjom prostranom, jer ne može te naći, i spustiti se,
i odmoriti na telu svoje požude – na tvom telu… postao je ptica – taj umorni
pogled… i leti nad prostranim morem… tražeći ostrvo… na koje će da sleti… i
odmori se… bar na tren… pre nego ponovo poleti i stane da te traži…
… jer nema tog odmorišta… te utehe… tog tela… na
koje bi mogao da se spusti… da to čak i poželi… koji bi mogao da ga zadrži… ili
privoli sebi… jer on je tvoj… i zauvek će biti tvoj… čak i onda kada se skrivaš
od njega ženo… i nikome drugom neće pripadati do tebi… želela ti to da čuješ
ili ne…
Čuj me ženo čija god da si, voleo sam te i još te
volim… izdaleka… pogledom… skrivenim od muževa ljubomornih… od ljubavnika
veštih što te sakriše od mene… ostavi me,
ali ne napuštaj pogleda moga… i ne brani mu da počiva na tebi… niti da se tobom
sladi… jer bez toga ne mogu… niti on može – pogled moj… koji je još uvek tvoj…
i zauvek će takvim ostati… i tebi pripadati…
Pogled moj bez tebe ne može, prinuđen je da te
traži… odlučan da te nađe… jer čemu vid u
svetu u kojem je neko drugi ukrao tvoju lepotu… a ja ne dam da mi je kradu… i
ako treba i sam ću da je kradem… tvoju lepotu… makar kradomice… krajičkom oka… jer na nju polažem pravo…
zauvek… jer čak i kad mi neko ukrade tvoju ljubav… ne može mi ukrsti tvoju
lepotu… ona pripada mome oku… i želji koja ga upravlja ka tebi… a ona još presahla
nije… niti će presušiti ikada…
… i oprostiću ti uvek ako me ostaviš… ali molim
te nemoj ostavljati pogleda moga… jer on će se ugasiti bez tebe… i nikada više
neće biti ono što je bio… ni postati ono što je trebao da postane… jer on bez
tebe neće samo izgubiti punoću i sjaj… neće samo izgubiti odlučnost… već će
oslepeti i za sva druga čuda ovoga sveta… i zauvek uroniti u tamu…
…a oči čovekove nisu stvorene za tamu… već za lepotu…
onu za kojom će uvek krenuti… i pratiti je pogledom gde god da krene… kome god
da pripada…
… zato te preklinjem… ne napuštaj ga ženo… taj pogled…
i pusti ga da počiva na tebi… makar i kradom…
