U staračkom domu

U staračkom domu

Sreli smo se ponovo posle toliko godina, posle života, koji nas je šrerano odvojio, mene koji skoro i da nisam imao život i nju koju sam zvao život jer sam se samo uz nju nekada davno osećao živim. Sedeli smo, u kolicima, u kojima su nas medicinske sestre dovezle u park, parkirani jedno nasuprot drugog, licem okrenuti u lice i gledali u ono drugo biće u kojem smo nekada gasili želju, izazivali požudu, tražili razloge…

Oči su joj bile iste, ni trunku nisu ostarile, a i pogled joj je bio isti kakvog ga pamtim, vragolast i drag, sposoban da ulije snagu, raspali želju i osudi na prokletstvo kad tako odluži. Negde u uglu njenih očnih kapaka oslobodila se jedna suza, počela da se spušta niz jagodice, obraz, spuštajući se lagano do brade koja je podrhtavala.

I tad više ništa nije bilo bitno, pronašli smo se i to je svemu davalo neki smisao, osećali smo to…. Gledao sam te oči in gubio se u sećanjima… moje oči zaranjaju u njene, tiho poput reke koja se uliva u jezero, bučno kao vodopad koji se obrušava u sopstveno plavetnilo, u dubinu gorskih jezera… naša tela koja se grče… tela koja se razlivaju… sreća daleka i bliska… nikad je nisam zaboravio… a kako bi i mogao…

Sedimo, bez reči, i ja se pitam zašto, zašto nisam savladao sve prepreke da je osvojim, zašto nisam bio uporniji, zašto sam dozvolio da mi je život oduzme, a opet, zahvalan sam što mi je vratio… i sada kada je tu više mi ništa osim njenog pogleda nije bitno, i ne žalim ni za čim jer, odjednom, ponovo imam jednu jedinu želju – da je volim, svom žestinom, iskreno, bez prestanka, koliko god vremena nam je ostalo, jer znam da volim ovo biće od prvog trena kada je nastao univerzum i voleću ga i onda kada nikoga od nas, pa ni univrezuma više ne bude.

Samac

„Predugo živiš sam sa svojim željama“, kaže, a ja čujem samo „predugo živiš“ i pomislim možda je u pravu. A onda pomislim, ma ko je on da mi tako nešto kaže, pa ga oteram, na neko mesto za to primereno, i onda se čudim što ih je sve manje manje oko mene – onih koji mi dolaze u posetu i mogu da ćute pored mene, koji još pokušavaju da mi daju po neki savet, onih sličnih ili različitih od mene, onih koje zovim prijatelji.

Glina

Glina

Njena ljubav bila je oštra i hrapava, tako sam bar mislio o njoj, a možda nisam bio dovoljno zreo da je shvatim. Bio sam, usudiću se to reći, poput slobodnog penjača, i verovao da se vrhovi osvajaju, a ona je bila druga vrsta gore, stvorena ne za penjanje, nego za oblikovanje. Njoj je trebao vajar, a ne planinar, ali ja to nisam video. Bar ne tada.

I bili smo nesretni i sretni u isto vreme, ali ja sam mislio da je moja nesreća veća, i ponosito je trpio. Bez reči. Muški. Ubeđivao sam sebe da patim sa razlogom, a ne iz neznanja, o kako sam samo grešio, a želeo sam da budem u pravu.

Znam da me razumete, jer i vi ste grešili… svi znamo da se ljubav uči iz sopstvenih, a ne tuđih grešaka, i ima tu dosta fikcije u koje se veruje kao u najdublje istine. Ta fikcija da ljubav treba da se pokorava volji onoga voli, ili bar zakonima logike, svima nam se privlači i uvuče pod kožu.

Mene je dugo pratila, ta svakodnevna iluzija, o pravdi, jer onaj ko voli nada se pravdi oličenoj u ljubavi koju želi, na način na koji je želi. Odmah i neprestano. Ne pitajući se ni na tren da li je to ono što ljubav želi… I onda sanja… Umišlja… Veruje… nada se… a sve je to ustvari isto… čarolija među ruševinama, ljubav ispunjena nadom… i slatka i gorka je ta laž… i božanska… a ova kidanja su ustvari život onog boga što nosim u sebi… u svojoj utrobi… što diše i oseća zajedno samnom… i veruje Pandori i onda kad otvori kovčeg, i sretan je što ga uprkos strahu, osudi i brizi otvori i drugi put, jer mu to da nadu bez koje ni bog ne bi mogao da postoji.

Ali za to je potrebna hidžra… i duša se odmetne i krene na put, a možda i beg, teško je to uvek znati…ne beg od ljubavi… beg od sebe… Bežiš… i udaljavaš se… i ugasiš se… a onda ti se ista ta ljubav kao priviđenje uvuče u duh… i tada shvatiš da te oblikuje.

Tada postaneš čovek. I kako onda drugačije do majkom da zoveš svoju ljubav, jer iz nje si se rodio, i kako onda da je ne voliš, jer ko ti je bliži od one koja te stvorila i prihvatiš tad da je ljubav glina i drhtavom rukom počneš da je mesiš… a pod prstima tvojom rukom stvoreno nastaje nešto uzbudljivo i novo…

To sam naučio o ljubavi… zahvaljujući noj… čija je ljubav bila poput gline… i tražila da se oblikuje… i koja me je naučila kako da pustim da me ljubav oblikuje…

Nemirna

Nemirna

Ona je moja nemirna uspomena, vrcava sreća, koja mi se hirovito vraća u snove. Ako je neko zaslužan za ono što tokom dana uradim to mora biti upravo ona – moja nemirna uspomena, ona koja mi ne da mira, i koju najradije prizivam.

Cena oholosti

Bio sam ohol, nisam video ništa dostojno svojih želja sve dok moju sujetu nije izduvala ona koja je sa prezrenjem posmatrala buđenje moje želje, oličene u njoj,  i koja je želela nekog dostojnog ljubavi, što neko kao ja nikako nije mogao biti.

Skrivena

Prilazim ti, ljubim te, prisljanjam svoje lice tvojem, dodirujem tvoju toplu usnu, spuštam se niz tvoj vrat udišući tvoj miris dok zaranjam svoje lice u tvoju plavu kosu. Privlačiš svoje telo tako da se naša tela spoje, a tvoje ogoljeno srce lupa na mojim grudima. 

Srećan sam kao nikada do tad, osećam da sam potpun i zadovjan i da više neću morati da se bojim one ciganske kletve, koje sam se najviše bojao, neću morati da umrem ne osetivši nikakvo dobro, jer ovo što osećam je dobro toliko da znam da sam kao čovek ispunio svoju svrhu i osetio ljubav. Iskrenu. Onu koja nikada neće nestati. Čak ni onda kada je više ne bude, kada ode negde, a ja ne uspem da je sledim…

Kako je sve to daleko, srećo moja… a opet tako blizu, kako su mi bliska ova sećanja… kako živa…

Kako smo sad daleko… kako su daleki naši dodiri, zakopani u prošlosti, kako je malo nade da ću ponovo licem prolaziti kroz tvoju kosu, da ću ponovo udisati tvoj dah, prastima i usnama dodirivati tvoje srce…

Tako si daleko… tako smo daleko… a opet, tako si mi bliska… kao niko pre tebe… kao niko koga sam nakon tebe sreo…

Skrivam te, srećo, od sveta, od ljudi, od zaborava, od tuđih želja… svega onog od čega te mogu sakriti, osim od sebe… jer od sebe te ne mogu sakriti… niti te mogu zaboraviti… jer kako od sebe sakriti onaj skroviti trenutak kada sam postao čovek… i onu uz koju sam to postao…

Čuvam te kao želju, kao nadu, kao snagu… ono što drugi ne vide, a što me goni dalje, i dalje, daleko do tog trenutka, od ovog trenutka, od svega što sam bio, što sam sada… ka onom što ću postati – zbog tebe, za tebe, za sećanje, za sebe, za život, jer ubedio sam sebe, da idem napred, uvek napred, ne osvrćući se javno, iako to često činim, pazeći da me ne vide kako to činim, dok te pogledom, kroz sećanja tražim, sa nadom da ću te naći, baš kao da ću naći onu ljubav, što je negde nestala, i naterala me da je sada tražim, nestašna i vedra, onakvu kakva je uvek bila, spremnu da se igra sa dečakom željnim da postane čovek i upozna je…

Pitam se šta će misliti o meni kada se ponovo sretnemo… jer i sam se pitam… Jesam li to zaista bio ja? Jesam li ovo sad ja? Ili možda ona očekuje od mene da sazrim…

Možda će je sresti neki drugi, novi ja… ali ko god bio taj čovek, kad god da te pronađe… ljubavi…. poznaćeš ga po pogledu koji će lutati i tražiti onaj trenutak kada si ga učinila ljudskim bićem… kada si ga naučila da voli… nešto što on nikada neće zaboraviti…

Hvala ti za taj trenutak, za ono što sam osetio, za ono što sam postao, za ono što ću postati… hvala ti…

onaj što treperi kad god ga dotakne misao o tebi…

Ubeđenja

Jedni veruju, drugi pričaju, neki sumljaju, a neki naprosto nisu zainteresovani ta debatu i gledaju svoja posla, takvi su ljudi, a kakav si ti? Možeš li da veruješ? Ili to smatraš naivnim i tražiš svoje odgovore? I čime se zadovoljavaš? Dokle si spreman da ideš u potrazi za istinom, koju cenu da platiš… ako upošte veruješ da istina postoji i da ona ne pripada gomili koja je uzvikuje… koliko ti je stalo do istine, a koliko do pripadanja… imaš li odgovore na ova pitanja… ili ti uopšte nije stalo…

Kafa, uz osmehe i poglede

Kakve su to bile oči, mogla je da učini da svet zadrhti kad samo podigne obrve, i taj pogled iza plvila njenih zenica, bio je tako strašan i opčinjavajući kao da dolazi odnekud daleko, sa nekog mesta van ovog sveta, dubokog i drevnog kao što je bunar želja, u koje su padale sve duše onih nesretnika kojima je dozvolila da joj se približe i budu dovoljno drski da se zagledaju u te opčinjavajuće oči, u koje su se istog trenutka zaljubljivali, i koje više nikada nisu mogli zaboraviti – ma koliko se trudili.

Takvu je moć imala – tako me je opčinila njima da i danas mislim na njih, na taj pogled, slučajno dobačen, u razgovoru, uz kafu, dok je široku šoljicu pridržavala prstima obe ruke čineći da moje telo uzdrhti od tog pogleda i želje da se izgubi u njemu… bar na jednan tren… iako zna da bi to bilo zauvek…

Tako me je zamađijala… opčinila… učinila svojim… zauvek…

Srne i vile

Danas sam šetao šumom i umoran koracima kojima sam cedio šećer iz organizma koji je prestao da sluša zašao u šumski dom. Nije bilo zla veštice, samo par konobara i po koji gost, kada sam ušao. Sunce je sijalo, kafa okrepljujuće mirisala, a muzika bila tiha, dovoljno tiha, da mogu da čitam… i zapišem po neki red onih vragolastih misli koje srećem dok šetam po planini… o vilama i srnama… A one, su ulazile i izlazile, glasno pričale i smejale se za susednim stolovima i mamile me lepotom i osmesima… srne i vile, vile i srne… a ja sam im uzvraćao ljubopitljivim pogledima i vragolastim mislima koje su lutale po šumi, i planini, i tražile plašljivu srnu skrivenu u jednoj drugoj kući u planini… na jednoj drugoj planini… ka kojoj vodi moj put… osećam to i pitam se kad ću krenuti na taj put… ka planini… kući… vili…

Rođene u ponoć

Rođene u ponoć moje želje, po nebu, crtaju mi mapu, rukm označavaju puteve koje pamtim, kao obećanje da će me odvesti do tebe. Pamtim ih… danima, godinama… te tragove, koje mi želje ostavljaju, u njih polažem nadu… i želju… i verujem… da ću te pronaći jedne noći i da ću se probuditi pored tebe – najveće od svih mojih želja.

Pitam se

Ne znam ništa o tebi, ništa o tebi ne čujem, pitam se ponekad o čemu misliš, čemu se nadaš da li te život usrećio ili izigrao, da li se još smeješ tim zaraznim smehom ili je preovladao onaj cinični duh kojim si oduvek odisala, pitam se da lu te ispunjava odvratnosti ili te ispunjava želja… kakva si… da li si se promenila ili si ostala ista… kakvom te pamtim.. kakvu sam te voleo… i kakva ćeš zauvek ostati u mom sećanju…

Pitam se II

„Zašto je čovekovo srce tako veliko a život tako mali? Zašto? Odgovori mi“, pitao sam Tvorca. Ništa mi nije odgovorio.

Možda nije znao, možda nisam mogao da pojmim, šta god da je još se pitam što je čoveku data tolika moć da oseti i u sebi primi svet, da ga neposredno upozna, a tako malo vremena da ga razume, ili bar pronađe odgovore na pitanja koja se ne usuđuje da izgovori.

Blizanci

Bila je moj Rem, ja njen Romul. Sanjali smo san o novoj zemlji, onoj u koju bi otišli i podigli imperiju. Ubili su je ti snovi, ili sam je ubio ja, samo zato što je više od brda i dolina, od ograde, verovala u ljude, i volela ih, onoliko koliko sam ja verovao u svoje snove.

Nje nema, ali ja još mislim na nju, i mislim da ću zauvek misliti na nju, čak i kad ostvarim snove, kad pokorim svet.

Ugrizi

Unosio sam se u to međunožje kao divlja zver u utrobu svoje žrtve. Bio sam vuk, koji je oblizivao otvor koji je upravo otvorio svojim ugrizima i uživao u slasti svakog zalogaja upijajući sve ukuse, šireći nozdrve ne bi li njima prikupio i udahnuo mirise kojima si odisala. Hranio sam se tobom, halapljivo, divlje, poput divlje zveri koja dugo nije jela, koja je preživela oštru zimu i upravo ulovila svoj plen… i koja zna da će uskoro da se pojave i drugi iz čopora i da će morati da brani svoj ulov… a nisam želeo da te delim… želeo sam te za sebe… i to si sigurno osetila u tim ujedima kojima sam napadao i grizao tvoje ogoljeno meso…