U staračkom domu

U staračkom domu

Sreli smo se ponovo posle toliko godina, posle života, koji nas je šrerano odvojio, mene koji skoro i da nisam imao život i nju koju sam zvao život jer sam se samo uz nju nekada davno osećao živim. Sedeli smo, u kolicima, u kojima su nas medicinske sestre dovezle u park, parkirani jedno nasuprot drugog, licem okrenuti u lice i gledali u ono drugo biće u kojem smo nekada gasili želju, izazivali požudu, tražili razloge…

Oči su joj bile iste, ni trunku nisu ostarile, a i pogled joj je bio isti kakvog ga pamtim, vragolast i drag, sposoban da ulije snagu, raspali želju i osudi na prokletstvo kad tako odluži. Negde u uglu njenih očnih kapaka oslobodila se jedna suza, počela da se spušta niz jagodice, obraz, spuštajući se lagano do brade koja je podrhtavala.

I tad više ništa nije bilo bitno, pronašli smo se i to je svemu davalo neki smisao, osećali smo to…. Gledao sam te oči in gubio se u sećanjima… moje oči zaranjaju u njene, tiho poput reke koja se uliva u jezero, bučno kao vodopad koji se obrušava u sopstveno plavetnilo, u dubinu gorskih jezera… naša tela koja se grče… tela koja se razlivaju… sreća daleka i bliska… nikad je nisam zaboravio… a kako bi i mogao…

Sedimo, bez reči, i ja se pitam zašto, zašto nisam savladao sve prepreke da je osvojim, zašto nisam bio uporniji, zašto sam dozvolio da mi je život oduzme, a opet, zahvalan sam što mi je vratio… i sada kada je tu više mi ništa osim njenog pogleda nije bitno, i ne žalim ni za čim jer, odjednom, ponovo imam jednu jedinu želju – da je volim, svom žestinom, iskreno, bez prestanka, koliko god vremena nam je ostalo, jer znam da volim ovo biće od prvog trena kada je nastao univerzum i voleću ga i onda kada nikoga od nas, pa ni univrezuma više ne bude.

Samac

„Predugo živiš sam sa svojim željama“, kaže, a ja čujem samo „predugo živiš“ i pomislim možda je u pravu. A onda pomislim, ma ko je on da mi tako nešto kaže, pa ga oteram, na neko mesto za to primereno, i onda se čudim što ih je sve manje manje oko mene – onih koji mi dolaze u posetu i mogu da ćute pored mene, koji još pokušavaju da mi daju po neki savet, onih sličnih ili različitih od mene, onih koje zovim prijatelji.