Mesec i hibiskus

Mesec i hibiskus

Jutros je onu koju volim dozivao mesec, i budio je umesto mene, a ja sam mu zavideo... što može da bude tu i tamo... i što lako prelazi planine i doline, i što klizi i ogleda se u rekama koje vode do grada sa dve reke... tamo gde ona sanja lepljive letnje snove, a mesec se uvlači kroz prozor, da je golica pre nego sunce proguta tamu noći... I bio sam ljut na njega... i zavideo mu... što može da ulazi u snove... on koji ih najavljuje... I pitao sam se što i ja nisam poput njega, da putujem noćnim nebom, i ogledam se nad hladnom vodom planinske reke koja ide ka ušću... da drugoj reci... i mestu na kojem je ona koja sanja tople letne snove... i bio sam tužan što nemam tu moć... i jadao sam se drvetu hibiskusa... što u saksiji provodi dane i noći pored mog uzglavlja... i štiti me od meseca... i njegove želje da i mene ponekad golica... izjutra... belinom noći koja se gasi i beži pred svetlosti jutarnje zvezde...

I drvo me je slušalo... staloženo... bez reči... i pokreta... i nije ništa reklo... a možda nije ni moralo... jer, razumeo sam njegovo ćutanje... hibiskus se nije žalio... što ne može da krstari svetom... njemu je bilo dovoljno to što povremeno ima mene da spavam pod baldahinom od njegovog lišća... i da bude sretno... što postoji... i što ima nekog... ko ponekad usni ispod njegove krošnje... 

I bio sam tužan i sretan... i rešio sam da izađem u noć i krenem prema ušću reke u reku, tamo gde se jedna voda sa svim njenim pamćenjem i željom uliva u drugu vodu i postaje deo nje... i znao sam da ću napustiti drvo koje me je pokrivalo svojim granjem i štitilo od beličastog svetla i volelo više od ijednog prijatelja iz ovog grada koji ću napustiti kad se otisnem, na svoj put, niz reku... 

I izašao sam u noć... i mesec me je obasjavao... dok sam u rukama poput obećanja života nosio drvo posađeno u saksiju... odvojeno od zemlje za kojom je žudilo još od dana kada su njegovo korenje odvojili od korena njegovog sveta...

I setio sam se mojeg dede i sađenja vinograda, nekada davno, i pustio sam da me vode instikti zemljoradnje do tad prigušeni bukom sveta. I kopao sam, na mesečini, rupu u koju ću posaditi drvo... i osetio sam žeđ, a topao znoj slivao mi se niz grudi i čelo... a ja sam bio neodređeno srećan... poput laste koja se vraća mirisu livade koju beše napustila, a sad joj se eto vraća... i sretna je zbog toga... i jedva čeka da zorom raširi krila i krene put doma iz kojeg se beše sklonila dok zima ne prođe... 

Zasadio sam noćas drvo hibiskusa, kako bi njegova senka mogla da izađe i prošeta, bar malo, oko jame u kojoj je jednom davno, pre nego je odvojen od njegovog sveta, bilo položeno njegovo seme. 

I bio sam srećan, jer se i moj prijatelj vratio kući.. i bio sam srećan jer sam poput laste u proleće raširio krila i poleteo prema kući... 

Reči

Onaj što čita moje reči izmišlja ih, i one su tu, a on ne vidi da su njegove, i divi mi se – na rečima koje koristim, prepoznaje se u njima, kaže, i ja mu verujem, a opet, ne verujem da on ne vidi ono što i ja vidim – njega, pesnika, koji izmišlja reči, koje ja kradem i poput kukavice podmećem u gnezdo iz kojeg će misli ovog sveta jednom poleteti u svet, da bi nam se opet vratile... meni i njemu – pesniku... i svima drugima... do kojih na krilima mašte bar na čas dolete...

 

Sećajući se Markesa

U kancelariji

Postoje žene koje znaju da izazovu želju…čak i ako im je haljina po svim merilima uštogljenog poslovnog kodeksa oblačenja… i nekad je želja, koja bukne u srcima onih čiji ih pogledi miluju takva da se čini neodložnom i čak Božanskim nalogom.  I teško joj se odupreti, ako upošte ima onih koji bi joj se odupirali…

Ima takvih žena… I takvih dana…

Malo je takvih bilo, u mom životu, žena i dana, do ovog današnjeg sunca, što me pali svojim plamenim jezicima i tera da se preznojavam, i dahćem kao pas, skriveno, u sebi, mada se trudim da to ne pokažem… ali znam da je jalov taj trud… jer ona vidi u očima moju želju, i skriva nagost obnaženih delova svog tela iza kancelarijskog nameštaja, a ne zna da moja misao ide za njenom nagošću prateći je na isti način na koji suncokret prati kretanje sunca.

Kažem joj: “Nadahnuće stiže bez najave, hvala što si danas došla u moj dom”, a ona se smeje, iskreno, zbunjena, al vragolasto spremna, i oči joj kruže negde po muralu iza mojih leđa, i izazivački odgovara, “ali može da sačeka”, i potom izlazi iz kancelarije u kojoj poput osuđenika provodim svoje dane, predan, svima samo ne sebi, i tad, na trenutak, razmišljam o sebi, i o njoj, i želeo bi da joj kažem još po nešto, ali nje više nema, a ja nisam iskoristio trenutak, a ko zna kada će u ovoj tmurnoj ćeliji, u ovom zatvoru, što moderan svet eufemistički naziva posao, ponovo doći, u lepršavoj haljinici, ona, koja svojom pojavom pali moje srce poput sunca što daje i uzima život… i svežinu… planinskoj travi… oštroj, nabujaloj, žućkasto suvoj, prkosnoj, planinskoj travi, što oseća svaki dašak vetra, spremnoj da zadrhti i na najmanjem povetarcu, poput moje podjednako sparušene duše koja sad drhti pri pomisli na nju… 

Trenutak je dug, ispunjen mislima o njoj… i svo vreme, dok traje,  ona šeta moje misli poput vernog psa, zahvalnog zato što mu dozvoljava da trčkara i njuši oko njenih nogu…

A onda pogledam papir koji mi je donela… i koji sam potpisao, i uopšte me ne interesuje šta na njemu piše, i sve što želim je da po njemu ispišem par reči… ovih reči koje i sad pišem… i koje tako lako izlaze iz mene…  ko zna možda su one početak neke priče…  možda ovako počinju velika dela… a možda je ovo samo način da sačuvam svoje misli… ustalasane… poput mora i mornara… spremne da se otisnu na pučinu i oslobode… a onda je sve moguće – kad se misli oslobode…