Gorčina

Gorčina

Znati za sebe, ne govoriti nikom.

Ćutati.

Stideti se, jer smo i tad ćutali.

Pustili ih da rade šta im volja.

Ćutati i puštati ih da kažu da su to radili za nas. U naše ime.

Ćutati i pred onima, koje nazivaju izdajnicima, ali se neusuđuju da im učine ono što su nama, i našima, činili.

Da bi nas ubedili da ćutimo.

Ćutati zbog obraza. Tuđeg – zbog kojeg, gubimo svoj.

Ćutati. Ni glasa ne pustiti. Iz straha. Od gađenja.

Ćutati. I služiti.

To je sve što se od nas traži. I mi na to pristajemo.

Žrtve su dobre kada ćute. Građani su dobri kada ćute.

Pognute glave. Dok su spremni da skrenu pogled. Dok se mole da i sami ne postanu žrtve.

A ne vide da taj usud neće izbeći.

Možda po neko i preživi uvrede, ali niko neće preživeti sopstvenu savest.

Ni ovu gorčinu.

Što ćuti.

Rachel

Lutam od nade do nade,

U svakoj tražim tebe.

Moje srce za tobom žudi,

Iako znam, da me nećeš izlečiti.

Zauvek cu ostati zaljubljen...

Kao prvog trena,

Kad sam te sreo.

Jer, već tad sam imao dovoljno dokaza,

Da slobodana volja,

Nema nikakve sanse,

U susretu sa sudbinom.

U tebe verujem,

Tebi se nadam,

Sudbino moja.

Dođi,

Isčekujem te,

Radosno željan.