Maja

Maja

Njegovo telo preteško je za tugu koju mora da nosi. Za izdaju i laž, koji čine njegov život. Njegovo telo, ne pokazuje znake želje. Ne ume da voli. Ni telo koje mu se nudi. Želeo bi da ga ostavi na stranu... za kasnije... da voli kada bude mogao... kada nastupe ledeni dani... kada sneg pojede i poslenje krošnje... i požutele listove...

Ona ga želi, njeno telo ga želi, a on želi samo da ispriča svoju priču. Da je neko zapamti.

Strah od zaborava veći je do ljubavne želje.

Ništa se neće desiti tih sumornih dana, osim što će pupoljak jedne priče sazreti. Priče koju će on jednog dana ispričati nekom drugom, daleko od Maje, koja će ostati mesto na kojem je klijalo jedno seme, nikad ne posejano, koje će vetar i glas razneti po planinama, među zverima, koje se sa proleća spuštaju ka gradovima i ulaze u naše snove.

U tim snovima je jedan glas, što beži od zaborava, jedan život koji želi da bude upamćen, koji u priči koju priča traži svoj smisao.

U njemu prepoznajem svoj smisao.

Fašista

Sanja li kamen prozorsko staklo koje je razbio? Stidi li se dok leži zaboravljen na podu kuće u koju je upao. Ruka koja ga je bacila neće  se stiditi. Može li to kamen? Ima li snage za to?

Duševna bol

„Može li duša da boli?“

„Znaš da može.“

„Kako boli nešto što nema telo i nema oblik i ne zna se gde su mu krajevi?“

„Jače od onoga što možeš da dodirneš, što možeš da opipaš.“

„A, leči li se? Može li se izlečiti duša?“

„Može.“

„Kako? Kako se leči nešto tako vazdušasto?“

„Disanjem.“

„“Disanjem?“

„Volja pomaže...“

„A kako da znam da sam se izlečio?“

„Želećeš nešto...

...

„Je li duša moja želja?“

„Ne, ali je neraskidiva sa njom...“

...

„Gde je onda tvoja duša?“

„Negde...“

Političari

Dali smo im slobodu, oni su je zatrovali. Dali smo im prava, oni su ih uzurpirali. Dali smo im budućnost, oni su je ukrali. Nemamo više šta da damo, a oni su besni na nas, jer više nemaju šta oduzeti.

Crvena Maja

Mislim da si se rodila da bih te video, da bi dala nadu, onom koji ju je izgubio – Nadu – da svet ima smisla, i da patnja, zvana život, ima smisla... patnja, toliko duboka, da možeš samo da joj se predaš i nadaš najboljem.

Ti koju sam samo gledao, bliža si mi od drugih, jer njih sam u ovom životu voleo, a tebe volim od početka vremena, od nastanka sveta...

Tražim te iznova, u svim životima koje sam živio... i tek ponekad te pronalazim... kao svetionik, kao mesec na zvezdanom nebu, kao nadu...

Ti koja si me rodila, primićeš me k sebi, jednog dana, kada svet bude izlečen od tuge. I primićeš život, i rodićeš život, u kojem ću biti izlečen od patnje. Biće to srećan život, u svetu radosti... u kojem ćemo ljubav tražiti jedno u drugom, a ne u praznini sveta.