Uposlenik globalne kompanije

Sumnjivac –komunista

Vikao je na mene već neko vreme. Urlao iz svog glasa. Naposletku odbrusio je : „Samo su deca komunista tako vaspitana da im ništa nije sveto“.

Moj otac nije bio komunista. Ni majka. Moj otac je verovao da nije časno sedeti na partijskim sastancima na kojima se  svi pretvaraju da su ono što nisu. Moja majka je govorila da ćerci jednog heroja nikako nije mesto u klubu obožavalaca dela njenog oca. Ne, oni nisu bili komunisti. Otac je doduše znao biti cinik, onako kako to filozofija nalaže. Možda zato što je nije studirao, iako ju je voleo više od brojeva sa kojima se ceo život bavio.

„Brojevi ne lažu“, govorio je. „Prati ih i uvek će ti reći istinu. Ma kakva da je“. Nisu me izrodili i odgajili komunisti. Komunizam sam poštovao zbog sede glave i brkova svog dede. I plamena u očima koji nikada nije utihnuo. Svi oni su me učili da sumnjam. Možda zato nisam dobar kad treba verovati. Ne verujem čak i kada me to što ne verujem sprečava da budem „dobar čovek“. Ponosan sam na svoju sumnjičavost i to što dovodim u pitanje sve pa i tvorca, pa i tvorca ove misli.

Ništa mu nisam odgovorio.  Dok je urlao na mene po prvi put u životu poželeo sam postati komunista. Možda, što tamo nema nadnaravnog autoriteta. Iako, bilo je ljudi protiv kojih se ni u komunizmu nije smelo huliti. Ili to nisu smeli oni što se i sad panično drže drugih autoriteta. Što svoj nemaju, a tuđi bi da nametnu i onima kojim su naučeni da sumnjaju.

Izolovan

Monaška kelija. Vojnik na mrtvoj straži. Brod na moru. Jedrenjak u potrazi za kopnom. Astronaut u svemirskoj stanici. Čuvar svetionika na usamljenom ostrvu pri dnu Atlantika. Budistički monah koji pokušava preći pustinju Gobi. Osuđenik u samici. Zver u kavezu – na ovo najviše ličim. Svako može da me gleda koristeći kamere u mom stanu, svako na displeju svog telefona ili ekranu TV-a ako je hedonista.

Prostitutka u izlogu – ponekad se tako osećam, prečesto ustvari. Vozač kamiona na transsibirskoj ruti, ili po zaleđenim rekama Aljaske.

Brodolomnik na splavu – pitam se šta je izazvalo potonuće, šta je potopilo civilizaciju. Uništio moj život. Koja je to podmukla santa plavog leda neprimećeno doplutala do mog sveta i pretvorila ga u Titanik.

Nije bilo sirena. Ili ih je bilo.

Na vestima stalno neki neurotični tipovi koji proriču Armagedon, koji ne dolazi. Bar do mene, bar za sada. Samo buka. Neprestana buka.

U meni narasta želja da vrištim. Sve više u snove mi se vraća jedan isti san. Brodolomnik na moru. Panično se drži za improvizovani splav, pre parče raspadnute barke, još sposobne da pluta. Smenjuju se noć i dan. Noć i dan. Ništa se ne dešava. Samo taj osećaj pritiska koji nagriza brodolomnikov um.

Mozak mu postaje kaša, um se rastače. Jednog jutra brodolomnik napušta splav. Nasumično je izabrao pravac i zaplivao. Ne zna koliko će izdržati. Ne prati zvezde. Ne zna ništa o navigaciji. Uzda se samo u svoje ruke i sirovu snagu. Pliva u pravcu u kojem je pretpostavio da se nalazi kopno. Nema nameru odustati.

Usporavanje

U izolaciji svestan si da ti je svet nekako izmakao. Teško ti je da pratiš njegov bit. Ubrzo odustaješ od toga. čemu slušati vesti. Nećeš saznati ništa novo. Ništa što nisi znao, posebno, kad vesti postanu statistički žurnal u nastavcima, a ti nikada nisi verovao u to da iza bacanja kockica postoji neki smisao.

Najteže je sa smislom. Odnosno, bez njega, jer, sve ovo nema nikakvog smisla, a opet, realnost je da postoji. Kažeš sebi dobro mi dođe da se odmorim, ali ne možeš se odmarati od sebe – to nema nikakvog smisla. Nisi dizajniran za to, ne treba ni pokušavati.

Posmatram svet sa terase. Nije se puno promenio. Samo je manje automobila i više tišine. Posebno noću.

Udaljavam se od svih. Nije mi prvi put dase zatvaram. Znam kad se budem vratio, ja i svet ćemo se merkati, ja ću se naposletku prilagoditi i sve će ponovo početi da se ubrzava.

Zeleni ostvaruju svoj politički naum

„Koliko će još trajati izolacija?“

„Ne znam, treba ostaviti prirodi dovoljno prostora da se oporavi od dugotrajnog prisustva ljudi.“

„Znači, neće skoro.“

„Oporavak je najbitniji.“

Ljubavnice

Postoji neki čudan jaz između mene i svakoga sa kim progovorim. Tako je malo žena sa kojima sam mogao razgovarati. I muškaraca doduše, ali to nije moja briga. Brine me to što sam olako gubio, te, sa kojim sam mogao razgovarati, a teško ih pronalazio.

Većina njih privuklo me je dubinom misli i pronicljivošću. Neke tek slobodom duha i misli kadrom da odluta i zavuče se u najskrivenija područja između režnjeva.

Voleo sam žene uzburkanog duha, kadre da uzburkaju moj duh.

Neke od njih bile su kadre prevazići taj ogromni ponor sramote koji je zjapio između ja i njihovog bića, koje mi se smešilo. Neke od njih su volele moju dušu, neke intelekt, a bilo je i onih koje su se usudile ljubiti moje telo i buditi plamen u očima.

Te ljubavnice uzburkanog duha stvorile su me, načinile me vrednim poljubaca i osmeha. Njima dugujem sve. I ponekoj, što nije prešla jaz koji nas je razdvajao… neke od ovih prizivale su i povele moju misao ka sebi, dale joj snage da preskoči jaz koji nas je razdvajao… I jednima i drugima zahvalan sam što su me učile da živim… jednom ću im to i priznati…

Uposlenik globalne kompanije

Prestao sam da razmišljam. To radim ujutru čim se probudim, pre nego izađem iz kuće. Na poslu mi ionako ne daju da mislim. Pa što onda da to radim. Šef ljudskih resursa u kompaniji, u kojoj radim, kaže da jutarnji izlazak iz kuće prestavlja svojevrsno rađanje čoveka. Ovo mora da je neka motivaciona poruka pokupljena na nekom online kursu. Mora da je to smislio neki samozvani guru, a ona prisvojila i ponavlja – nama, zaposlenima. Jedino nikad ne kaže ono što stvarno misli, ona ili onaj kojem se dodvorava. Čovek se rađa i odlazi u korporaciju – tu pronalazi smisao. Čovek ne postoji van kompanije. Ni njegov život. Zato treba da ga ostavi u kompaniji, jer jedino tu može dostići svoje puno postignuće i sreću. Zato treba biti zahvalan kompaniji i vratiti joj tu zahvalnost radom do iznemoglosti.

U zadnje vreme radim od kuće. Sve manje gutam to njeno reklamno sranje. Izgleda da sam postao svestan da život postoji i van firme, a izgleda da su i oni to namirisali. Buđenje svesti. Osećam očajanje u glasu šefa kada me pozove. Sad sam u izolaciji, radim iz kuće.

Svi koje znam rade od kuće. Sve je više onih koji se neće vraćati u firmu. Radiće od kuće. Možda za drugu firmu. Možda za sebe. Posla ima. Zaposleni sad mogu da se organizuju po svojoj volji. Kako im drago. Nema šefa da zvoca. Plaćeni su po poslu. Nema prebacivanja norme. Svako može biti menadžer. Svaki posao će stići do svakog.

Smisao se ubrzano menja. Kao pustinjski pesak klizi kroz prste korporacija. Ne mogu ga više zadržati u svojim granicama. Vraća se ljudima. Zar to nije katastrofa. Katastrofa koja bi mogla uništiti svet. Onaj, korporacijski.

Oštrica moje misli

Moj um – oštrica, vremenom već otupela, odbija da nemo svedoči vremenu povlačenja  pred najezdom neljudskom straha.

Protiv nekih se neprijatelja ne treba boriti. Pobednici su oni koji biraju ratove, a ne neprijatelje, iako je baš veličina i grandioznost neprijatelja preduslov uzleta. Verovatno i pada, ali Ikara slavimo baš zbog uzleta, uprkos padu…

Bojim se da moja oštrica tupi, a sablja je britka željna vojevanja.

Ne želim nemo svedočiti strahu. U meni narasta nada. Njom plašim strah. Ako krene na mene njom ću ga raseći, iseći na komade. Možda zato i ne prilazi. Strah, izgleda da je i on zatvorenom u samoizolaciji. Izbegava svaku mogućnost susreta sa oštricom moje misli. To mi se čini poštenim. To što je i on zatvoren.

Sveti Pavle

Kad umrem sahranite me u plitak grob. Položite moje telo noću, zasadite me kao da sam legao da gledam zvezde i onda zaspao propadajući u meku zemlju. Pustite da me prekrije trava, radujte se ako vidite visibabe, jer ja ću ih mirisati. Setite se mene pred buru. Zasadite me plitko, tako da mogu osetiti kišu. I radujte se, jer ja ću ponovo izrasti kao cvet, kao drvo u čijem hladu će putnik moći da se odmori na svom putu. Biću hlad – ljudsko pribežište pred silinom sunca. Pustite me da izrastem visoko. Jer moje srce još žudi za suncem i moj duh stremi ka zvezdama.

Pastir tera ovčice

Pastir tera ovčice

Zašto sve vođe žele da se moja individualnost rastače do mere mutavog poslušnika? I zašto ja lepo vaspitanje poistovećujem sa poslušnošću?

Znao sam vođe koji su se trudili da mi u glavu usade ideju o proviđenju, i o tome kako su baš oni to proviđenje... Vođe menjaju svet, a da se oni koji ga naseljavaju i ne upuste u analizu kuda nas to vode, gde je pastir zaputio svoje stado. Pitam se ponekad zašto sam ovca ? Rođen sam jednak sa pastirom, učen da postoji zakon koji je jednak za sve, a opet, svestan sam da sam postao ovca i da zato nisam pitan. Nadalje, zna se, pastir odlučuje, samo se nadaš da nije još došao tvoj čas. U međuvremenu blejiš. Neki mlađi danas tako zovu prazan hod. Ja mislim da je to život na autopilotu. Predugo sam ga živeo, pa ga lako prepoznajem, kod sebe i kod drugih – kod većine.

Neki su stvoreni za ovce – životni vidokrug im nije veći od pašnjaka po kojem pasu. Nazivaju ih konzumentima, potrošačima, srednjom klasom. Prosti ljudi prostih potreba. Nisu stvoreni za visok let.  Zadovoljni su onim što imaju – što im se da. Oni nisu većina stada, oni su stado, samo to nikako da im postane jasno. Kao i svako stado okupljaju se samo oko žalbi potrošača. Njihov san je potrošnja, i žive ga sretno, uglavnom.

Ima i crnih ovaca. Bundžija. Njih sklone, zakolju ili prepuste vukovima. Teže ih je prodati jer ih niko neće. Sa pastirom stvari stoje drukčije. Pastiri ovce plaše vukovima, a sami ih jedu, ili prodaju. Pastiri sebe ne smatraju ovcama, već gospodarima, na ovcama je kažu odgovornost što su im verovale. Oni veruju da je tako, onda ubede i ovce. Tako to ide.

Mislim da sam crna ovca. To je jednino objašnjenje što su svi hteli da me proteraju negde drugde. U to ubeđenje uverava me to što sam prezren od obe grupe, a i vukovi me sa čuđenjem posmatraju – izgleda da me neće pojesti. Želeo sam da verujem da sam deo vukova, ali nisam u stanju da sklapam paktove, a ni da koljem ovce. Ni njima ne pripadam, ali sa njima, opet, na distanci, živim u miru.

Pastir nije kadar da toliko rastoči moje misli da mu verujem. Bojim se da bi pod pritiskom i to moglo da se desi, pa evo, zapisah, više sebi, no drugom, par reči, kao podsetnik na to ko sam, ili bolje reči šta nisam. Nisam, po svojoj volji.

Valjda ću to što sam, uspeti da ostanem, u ovom suludom svetu. Kažu da je svako, svakom vuk. A nije. Vukovi paze jedni na druge. Ovce to ne rade. One slušaju pastira. Ja sam izgleda od onih retkih ovaca koje se bune protiv čobana koji bi da ih vode i da im život uređuju.

Srednjoškolci iz mog odeljenja

Gledam njihove slike. Prošlo je trideset godina. Za mnoge od njih ne znam šta se sa njima desilo. A bili smo bliski, tad, pre trideset godina.

Za većinu ne znam u kojem su pravcu evoluirali. Samo par blistavih karijera, o kojima svi znamo po nešto, niko sve. Ono što ne znamo nadopunjavamo maštom. Kladim se da bi se ti ljudi dobro nasmejali bajkama koje smo o njima ispredali.

U izolaciji postajem svestan da se po meni ništa neće zvati. Mnogi će reći da sam imao svoju šansu, ali to naprosto nije istina. Prerano sam postao heroj. A svi znamo kako je loše biti heroj na pogrešnoj strani. Isto tako prebrzo sam odustao od unovčavanja svog položaja. Napustio ga. Verovao u ideale i to da nisu na prodaju. Verovao u ljude, kvarljivu robu... jednom rečju, bio sam predodređen za propast.

Dugo se nisam dao... ili sam mislio da se ne dam... kladim se da smo to svi mislili... Srednjoškolci iz mog odeljenja.. sigurno su i oni verovali da smo na dobrom putu... možda su neki od nas i bili... bar neko vreme... a onda... onda se desi život... i preuzme kontrolu... a mi pređemo na autopilot... i vozimo... i nismo ni svesni da vreme prolazi, a mi ne evoluiramo... pre degradiramo.... kratak uzlet i onda pad... to je sudbina većine... pitam se ko je sve uspeo da izbegne ovu sudbinu... i kako im je to pošlo za rukom... uistinu kako su neki uspeli da polete... u čemu je tajna lične evolucije...

Malo ozbiljnosti molim

Nava, o Luciferu

Rekoše mi da sam kažnjena pravedno, na progon, van granica grada. Zverima i demonima noći bačena biću, što kletvom sam zazivala bogove tuđe. A možda ja sam tuđa, svetu ovom, što mi sudi. Glas mi oduzeše, presudu saopštiše, konjanici, vezanu, u okovima povedoše u noć.

Ostaviše me kraj ceste, golu, kao darove tami, da na meni noć nalegne i oplodi me svetlošću jutra.

I dođe princ tame, i obuze telo drhtavo.

Bio je najsjajnija zvezda na nebu, ali šta je ona u poređenju sa suncem. A njega možda neću dočekati, jer data sam večitoj tami, da utolim njenu glad za devojačkim mesom.

Proždraće me svetslost – za mene prevelika, za mene preslaba. Mlak je njen plamen za želju moju. Ližeš me plamenim jezikom punim topline i slobode dok se moja odlučnost topi kao vera pod bujicom pitanja.  Otkrivam li to sebe u poljubcu tvom plamena željo duše moje?

Samoizolacija

Neprestana buka. Priče se prežvakavaju. Pa recikliraju. Ne želim da ih slušam.

Besmisao i skučenost izjeda. Vređa me ono što sam postao i ono što sam mogao biti. Vređa me stvarnost i ono što se tvrdi da je.

Lakše bi podneo zatvor. Lakše sam podneo bombe i strah koji tokom rata izjeda majke. Zaglavljen u vagonu koji ne putuje nigde gubim i poslednju mogućnost da se tu i bitak odvoje.

Polako klizim u ludilo beznađa skriveno u naličju samoizolacije. Za živote drugih. Za naše živote. Ugasiću se, od sebe, pobeći u sebe... da tamo malo ćutim dok čekam lokomotivu na ranžirnoj stanici negde između nigde i ništa.

Sanjao sam put u Sibir. Vozom. Mečiće koji trče pored vagona i mečku koja lovi losose da nahrani okot, a onda ga dolaskom noći uspava i izađe iz šume kako bi po mesečini igrala za zvesde.

Sanjam... i bežim od buke koja želi da me proguta.

Suzdržavanje ili strah od dokazivanja

Tvoj osmeh je zov onom mračnom delu mene što želi da te rastrga udovima svojim. Pogled tvoj izaziva, mami. Ti si od onih zveri što ne drhte od straha već, od strasti samo.

Mogu li ti je pružiti, kako je od mene zahtevaš? Mogu li ti dati ono što ti treba? Mogu li?

Malo ozbiljnosti molim

Matematika je pogon zbilje. Zar to ne vidite? Ljudi! Vi što inače nemate empatije, a sad se na zajedništvo pozivate, vi što mislite da znate sve, kada ste zadnji put dokazali svoje tvrdnje? Kada ste poslednji put gradili autoritet, a ne pozivali se na njega?

Oče, hvala ti što si mi dao snage da sumljam i usadio dovoljno karaktera da tragam za istinom i pratim je kud god da ode. Možda nikada neću shvatiti odkuda dolazi egzistencija sveta, kako je svet postao ovakav, kako funkcioniše... možda nikada moj razum neće dotaći ni jednu veliku misteriju, ali već sad zna da prepozna laičko naklapanje, i može da predvidi kavu bi nesreću ovo naklapanje moglo da prouzrokuje. 

Moj um odbija autoritete, laike... Pritisnut bukom i jednih i drugih odbija da se pokori... besmislu...koje raste....

I ne može više da ćuti...