Pastir tera ovčice

Pastir tera ovčice

Zašto sve vođe žele da se moja individualnost rastače do mere mutavog poslušnika? I zašto ja lepo vaspitanje poistovećujem sa poslušnošću?

Znao sam vođe koji su se trudili da mi u glavu usade ideju o proviđenju, i o tome kako su baš oni to proviđenje... Vođe menjaju svet, a da se oni koji ga naseljavaju i ne upuste u analizu kuda nas to vode, gde je pastir zaputio svoje stado. Pitam se ponekad zašto sam ovca ? Rođen sam jednak sa pastirom, učen da postoji zakon koji je jednak za sve, a opet, svestan sam da sam postao ovca i da zato nisam pitan. Nadalje, zna se, pastir odlučuje, samo se nadaš da nije još došao tvoj čas. U međuvremenu blejiš. Neki mlađi danas tako zovu prazan hod. Ja mislim da je to život na autopilotu. Predugo sam ga živeo, pa ga lako prepoznajem, kod sebe i kod drugih – kod većine.

Neki su stvoreni za ovce – životni vidokrug im nije veći od pašnjaka po kojem pasu. Nazivaju ih konzumentima, potrošačima, srednjom klasom. Prosti ljudi prostih potreba. Nisu stvoreni za visok let.  Zadovoljni su onim što imaju – što im se da. Oni nisu većina stada, oni su stado, samo to nikako da im postane jasno. Kao i svako stado okupljaju se samo oko žalbi potrošača. Njihov san je potrošnja, i žive ga sretno, uglavnom.

Ima i crnih ovaca. Bundžija. Njih sklone, zakolju ili prepuste vukovima. Teže ih je prodati jer ih niko neće. Sa pastirom stvari stoje drukčije. Pastiri ovce plaše vukovima, a sami ih jedu, ili prodaju. Pastiri sebe ne smatraju ovcama, već gospodarima, na ovcama je kažu odgovornost što su im verovale. Oni veruju da je tako, onda ubede i ovce. Tako to ide.

Mislim da sam crna ovca. To je jednino objašnjenje što su svi hteli da me proteraju negde drugde. U to ubeđenje uverava me to što sam prezren od obe grupe, a i vukovi me sa čuđenjem posmatraju – izgleda da me neće pojesti. Želeo sam da verujem da sam deo vukova, ali nisam u stanju da sklapam paktove, a ni da koljem ovce. Ni njima ne pripadam, ali sa njima, opet, na distanci, živim u miru.

Pastir nije kadar da toliko rastoči moje misli da mu verujem. Bojim se da bi pod pritiskom i to moglo da se desi, pa evo, zapisah, više sebi, no drugom, par reči, kao podsetnik na to ko sam, ili bolje reči šta nisam. Nisam, po svojoj volji.

Valjda ću to što sam, uspeti da ostanem, u ovom suludom svetu. Kažu da je svako, svakom vuk. A nije. Vukovi paze jedni na druge. Ovce to ne rade. One slušaju pastira. Ja sam izgleda od onih retkih ovaca koje se bune protiv čobana koji bi da ih vode i da im život uređuju.

Srednjoškolci iz mog odeljenja

Gledam njihove slike. Prošlo je trideset godina. Za mnoge od njih ne znam šta se sa njima desilo. A bili smo bliski, tad, pre trideset godina.

Za većinu ne znam u kojem su pravcu evoluirali. Samo par blistavih karijera, o kojima svi znamo po nešto, niko sve. Ono što ne znamo nadopunjavamo maštom. Kladim se da bi se ti ljudi dobro nasmejali bajkama koje smo o njima ispredali.

U izolaciji postajem svestan da se po meni ništa neće zvati. Mnogi će reći da sam imao svoju šansu, ali to naprosto nije istina. Prerano sam postao heroj. A svi znamo kako je loše biti heroj na pogrešnoj strani. Isto tako prebrzo sam odustao od unovčavanja svog položaja. Napustio ga. Verovao u ideale i to da nisu na prodaju. Verovao u ljude, kvarljivu robu... jednom rečju, bio sam predodređen za propast.

Dugo se nisam dao... ili sam mislio da se ne dam... kladim se da smo to svi mislili... Srednjoškolci iz mog odeljenja.. sigurno su i oni verovali da smo na dobrom putu... možda su neki od nas i bili... bar neko vreme... a onda... onda se desi život... i preuzme kontrolu... a mi pređemo na autopilot... i vozimo... i nismo ni svesni da vreme prolazi, a mi ne evoluiramo... pre degradiramo.... kratak uzlet i onda pad... to je sudbina većine... pitam se ko je sve uspeo da izbegne ovu sudbinu... i kako im je to pošlo za rukom... uistinu kako su neki uspeli da polete... u čemu je tajna lične evolucije...