Malo ozbiljnosti molim

Nava, o Luciferu

Rekoše mi da sam kažnjena pravedno, na progon, van granica grada. Zverima i demonima noći bačena biću, što kletvom sam zazivala bogove tuđe. A možda ja sam tuđa, svetu ovom, što mi sudi. Glas mi oduzeše, presudu saopštiše, konjanici, vezanu, u okovima povedoše u noć.

Ostaviše me kraj ceste, golu, kao darove tami, da na meni noć nalegne i oplodi me svetlošću jutra.

I dođe princ tame, i obuze telo drhtavo.

Bio je najsjajnija zvezda na nebu, ali šta je ona u poređenju sa suncem. A njega možda neću dočekati, jer data sam večitoj tami, da utolim njenu glad za devojačkim mesom.

Proždraće me svetslost – za mene prevelika, za mene preslaba. Mlak je njen plamen za želju moju. Ližeš me plamenim jezikom punim topline i slobode dok se moja odlučnost topi kao vera pod bujicom pitanja.  Otkrivam li to sebe u poljubcu tvom plamena željo duše moje?

Samoizolacija

Neprestana buka. Priče se prežvakavaju. Pa recikliraju. Ne želim da ih slušam.

Besmisao i skučenost izjeda. Vređa me ono što sam postao i ono što sam mogao biti. Vređa me stvarnost i ono što se tvrdi da je.

Lakše bi podneo zatvor. Lakše sam podneo bombe i strah koji tokom rata izjeda majke. Zaglavljen u vagonu koji ne putuje nigde gubim i poslednju mogućnost da se tu i bitak odvoje.

Polako klizim u ludilo beznađa skriveno u naličju samoizolacije. Za živote drugih. Za naše živote. Ugasiću se, od sebe, pobeći u sebe... da tamo malo ćutim dok čekam lokomotivu na ranžirnoj stanici negde između nigde i ništa.

Sanjao sam put u Sibir. Vozom. Mečiće koji trče pored vagona i mečku koja lovi losose da nahrani okot, a onda ga dolaskom noći uspava i izađe iz šume kako bi po mesečini igrala za zvesde.

Sanjam... i bežim od buke koja želi da me proguta.

Suzdržavanje ili strah od dokazivanja

Tvoj osmeh je zov onom mračnom delu mene što želi da te rastrga udovima svojim. Pogled tvoj izaziva, mami. Ti si od onih zveri što ne drhte od straha već, od strasti samo.

Mogu li ti je pružiti, kako je od mene zahtevaš? Mogu li ti dati ono što ti treba? Mogu li?

Malo ozbiljnosti molim

Matematika je pogon zbilje. Zar to ne vidite? Ljudi! Vi što inače nemate empatije, a sad se na zajedništvo pozivate, vi što mislite da znate sve, kada ste zadnji put dokazali svoje tvrdnje? Kada ste poslednji put gradili autoritet, a ne pozivali se na njega?

Oče, hvala ti što si mi dao snage da sumljam i usadio dovoljno karaktera da tragam za istinom i pratim je kud god da ode. Možda nikada neću shvatiti odkuda dolazi egzistencija sveta, kako je svet postao ovakav, kako funkcioniše... možda nikada moj razum neće dotaći ni jednu veliku misteriju, ali već sad zna da prepozna laičko naklapanje, i može da predvidi kavu bi nesreću ovo naklapanje moglo da prouzrokuje. 

Moj um odbija autoritete, laike... Pritisnut bukom i jednih i drugih odbija da se pokori... besmislu...koje raste....

I ne može više da ćuti...