Uposlenik globalne kompanije

Sumnjivac –komunista

Vikao je na mene već neko vreme. Urlao iz svog glasa. Naposletku odbrusio je : „Samo su deca komunista tako vaspitana da im ništa nije sveto“.

Moj otac nije bio komunista. Ni majka. Moj otac je verovao da nije časno sedeti na partijskim sastancima na kojima se  svi pretvaraju da su ono što nisu. Moja majka je govorila da ćerci jednog heroja nikako nije mesto u klubu obožavalaca dela njenog oca. Ne, oni nisu bili komunisti. Otac je doduše znao biti cinik, onako kako to filozofija nalaže. Možda zato što je nije studirao, iako ju je voleo više od brojeva sa kojima se ceo život bavio.

„Brojevi ne lažu“, govorio je. „Prati ih i uvek će ti reći istinu. Ma kakva da je“. Nisu me izrodili i odgajili komunisti. Komunizam sam poštovao zbog sede glave i brkova svog dede. I plamena u očima koji nikada nije utihnuo. Svi oni su me učili da sumnjam. Možda zato nisam dobar kad treba verovati. Ne verujem čak i kada me to što ne verujem sprečava da budem „dobar čovek“. Ponosan sam na svoju sumnjičavost i to što dovodim u pitanje sve pa i tvorca, pa i tvorca ove misli.

Ništa mu nisam odgovorio.  Dok je urlao na mene po prvi put u životu poželeo sam postati komunista. Možda, što tamo nema nadnaravnog autoriteta. Iako, bilo je ljudi protiv kojih se ni u komunizmu nije smelo huliti. Ili to nisu smeli oni što se i sad panično drže drugih autoriteta. Što svoj nemaju, a tuđi bi da nametnu i onima kojim su naučeni da sumnjaju.

Izolovan

Monaška kelija. Vojnik na mrtvoj straži. Brod na moru. Jedrenjak u potrazi za kopnom. Astronaut u svemirskoj stanici. Čuvar svetionika na usamljenom ostrvu pri dnu Atlantika. Budistički monah koji pokušava preći pustinju Gobi. Osuđenik u samici. Zver u kavezu – na ovo najviše ličim. Svako može da me gleda koristeći kamere u mom stanu, svako na displeju svog telefona ili ekranu TV-a ako je hedonista.

Prostitutka u izlogu – ponekad se tako osećam, prečesto ustvari. Vozač kamiona na transsibirskoj ruti, ili po zaleđenim rekama Aljaske.

Brodolomnik na splavu – pitam se šta je izazvalo potonuće, šta je potopilo civilizaciju. Uništio moj život. Koja je to podmukla santa plavog leda neprimećeno doplutala do mog sveta i pretvorila ga u Titanik.

Nije bilo sirena. Ili ih je bilo.

Na vestima stalno neki neurotični tipovi koji proriču Armagedon, koji ne dolazi. Bar do mene, bar za sada. Samo buka. Neprestana buka.

U meni narasta želja da vrištim. Sve više u snove mi se vraća jedan isti san. Brodolomnik na moru. Panično se drži za improvizovani splav, pre parče raspadnute barke, još sposobne da pluta. Smenjuju se noć i dan. Noć i dan. Ništa se ne dešava. Samo taj osećaj pritiska koji nagriza brodolomnikov um.

Mozak mu postaje kaša, um se rastače. Jednog jutra brodolomnik napušta splav. Nasumično je izabrao pravac i zaplivao. Ne zna koliko će izdržati. Ne prati zvezde. Ne zna ništa o navigaciji. Uzda se samo u svoje ruke i sirovu snagu. Pliva u pravcu u kojem je pretpostavio da se nalazi kopno. Nema nameru odustati.

Usporavanje

U izolaciji svestan si da ti je svet nekako izmakao. Teško ti je da pratiš njegov bit. Ubrzo odustaješ od toga. čemu slušati vesti. Nećeš saznati ništa novo. Ništa što nisi znao, posebno, kad vesti postanu statistički žurnal u nastavcima, a ti nikada nisi verovao u to da iza bacanja kockica postoji neki smisao.

Najteže je sa smislom. Odnosno, bez njega, jer, sve ovo nema nikakvog smisla, a opet, realnost je da postoji. Kažeš sebi dobro mi dođe da se odmorim, ali ne možeš se odmarati od sebe – to nema nikakvog smisla. Nisi dizajniran za to, ne treba ni pokušavati.

Posmatram svet sa terase. Nije se puno promenio. Samo je manje automobila i više tišine. Posebno noću.

Udaljavam se od svih. Nije mi prvi put dase zatvaram. Znam kad se budem vratio, ja i svet ćemo se merkati, ja ću se naposletku prilagoditi i sve će ponovo početi da se ubrzava.

Zeleni ostvaruju svoj politički naum

„Koliko će još trajati izolacija?“

„Ne znam, treba ostaviti prirodi dovoljno prostora da se oporavi od dugotrajnog prisustva ljudi.“

„Znači, neće skoro.“

„Oporavak je najbitniji.“

Ljubavnice

Postoji neki čudan jaz između mene i svakoga sa kim progovorim. Tako je malo žena sa kojima sam mogao razgovarati. I muškaraca doduše, ali to nije moja briga. Brine me to što sam olako gubio, te, sa kojim sam mogao razgovarati, a teško ih pronalazio.

Većina njih privuklo me je dubinom misli i pronicljivošću. Neke tek slobodom duha i misli kadrom da odluta i zavuče se u najskrivenija područja između režnjeva.

Voleo sam žene uzburkanog duha, kadre da uzburkaju moj duh.

Neke od njih bile su kadre prevazići taj ogromni ponor sramote koji je zjapio između ja i njihovog bića, koje mi se smešilo. Neke od njih su volele moju dušu, neke intelekt, a bilo je i onih koje su se usudile ljubiti moje telo i buditi plamen u očima.

Te ljubavnice uzburkanog duha stvorile su me, načinile me vrednim poljubaca i osmeha. Njima dugujem sve. I ponekoj, što nije prešla jaz koji nas je razdvajao… neke od ovih prizivale su i povele moju misao ka sebi, dale joj snage da preskoči jaz koji nas je razdvajao… I jednima i drugima zahvalan sam što su me učile da živim… jednom ću im to i priznati…

Uposlenik globalne kompanije

Prestao sam da razmišljam. To radim ujutru čim se probudim, pre nego izađem iz kuće. Na poslu mi ionako ne daju da mislim. Pa što onda da to radim. Šef ljudskih resursa u kompaniji, u kojoj radim, kaže da jutarnji izlazak iz kuće prestavlja svojevrsno rađanje čoveka. Ovo mora da je neka motivaciona poruka pokupljena na nekom online kursu. Mora da je to smislio neki samozvani guru, a ona prisvojila i ponavlja – nama, zaposlenima. Jedino nikad ne kaže ono što stvarno misli, ona ili onaj kojem se dodvorava. Čovek se rađa i odlazi u korporaciju – tu pronalazi smisao. Čovek ne postoji van kompanije. Ni njegov život. Zato treba da ga ostavi u kompaniji, jer jedino tu može dostići svoje puno postignuće i sreću. Zato treba biti zahvalan kompaniji i vratiti joj tu zahvalnost radom do iznemoglosti.

U zadnje vreme radim od kuće. Sve manje gutam to njeno reklamno sranje. Izgleda da sam postao svestan da život postoji i van firme, a izgleda da su i oni to namirisali. Buđenje svesti. Osećam očajanje u glasu šefa kada me pozove. Sad sam u izolaciji, radim iz kuće.

Svi koje znam rade od kuće. Sve je više onih koji se neće vraćati u firmu. Radiće od kuće. Možda za drugu firmu. Možda za sebe. Posla ima. Zaposleni sad mogu da se organizuju po svojoj volji. Kako im drago. Nema šefa da zvoca. Plaćeni su po poslu. Nema prebacivanja norme. Svako može biti menadžer. Svaki posao će stići do svakog.

Smisao se ubrzano menja. Kao pustinjski pesak klizi kroz prste korporacija. Ne mogu ga više zadržati u svojim granicama. Vraća se ljudima. Zar to nije katastrofa. Katastrofa koja bi mogla uništiti svet. Onaj, korporacijski.

Oštrica moje misli

Moj um – oštrica, vremenom već otupela, odbija da nemo svedoči vremenu povlačenja  pred najezdom neljudskom straha.

Protiv nekih se neprijatelja ne treba boriti. Pobednici su oni koji biraju ratove, a ne neprijatelje, iako je baš veličina i grandioznost neprijatelja preduslov uzleta. Verovatno i pada, ali Ikara slavimo baš zbog uzleta, uprkos padu…

Bojim se da moja oštrica tupi, a sablja je britka željna vojevanja.

Ne želim nemo svedočiti strahu. U meni narasta nada. Njom plašim strah. Ako krene na mene njom ću ga raseći, iseći na komade. Možda zato i ne prilazi. Strah, izgleda da je i on zatvorenom u samoizolaciji. Izbegava svaku mogućnost susreta sa oštricom moje misli. To mi se čini poštenim. To što je i on zatvoren.

Sveti Pavle

Kad umrem sahranite me u plitak grob. Položite moje telo noću, zasadite me kao da sam legao da gledam zvezde i onda zaspao propadajući u meku zemlju. Pustite da me prekrije trava, radujte se ako vidite visibabe, jer ja ću ih mirisati. Setite se mene pred buru. Zasadite me plitko, tako da mogu osetiti kišu. I radujte se, jer ja ću ponovo izrasti kao cvet, kao drvo u čijem hladu će putnik moći da se odmori na svom putu. Biću hlad – ljudsko pribežište pred silinom sunca. Pustite me da izrastem visoko. Jer moje srce još žudi za suncem i moj duh stremi ka zvezdama.