Drhtave bele kosti

Skrivena strast

Nikad se nisam plašio da budem deo tvoje tišine, da budem deo odsutnosti tvog pogleda. Nisam, a nisam ni želeo, toplu skrivenu misao, u koju si oterala pomisao na mene. Želeo sam toplinu dodira, klizanje tvog jezika niz moje grlo, vrisak i uzdahe...

Želeo sam, a ti si želela tišinu.

Bilo je po tvom.

To nije sprečilo moje srce da radosno podvrisne i poskoči kad pomisli na tebe. Živeli smo razdvojeni tišinom i mislima koje su se dodirivale kada bi nas tama noći bacila predaleko jedno od drugog. Bila si čežnja i radost u tim tihim časovima. Ispunila si moju tišinu najlepšim ćutanjem. Možda zato ti to nikad nisam priznao, mada slutim, da si ti to, ionako, već znala.

Adam, o ocu, tvorcu

Otac je očigledno spadao u onu vrstu skulptora koji su naginjali da svojim rukama oblikuju nagost ženskog tela, i isto tako očevidno, u onu grupu osoba koja nagost sopstvenih ženki pošto poto želi sakriti, makar i u svetlost. Ne znam da li je sumnjao u svoju muškost, ili je dokazivao, time, što bi, opet, na kraju, te, savršene primerke ženskog tela, davao na raspolaganje meni... barem, dok ga najmlađa od tih zanosnih figura, koje sam tad tek mogao naslutiti, nije naljutila kršeći, neku profanu zabranu, nakon čega nas je poput preraslih kućnih ljubimaca dao izbaciti iz svog vrta. A mi smo bili sretni, kad smo izbačeni dobili smo slobodu i postali svesni svoje nagosti i mogućnosti koje nam ona pruža...  

Drhtave bele kosti

Mehanizam. Umorni zuščanik nekog uzaludnog rata ždere moje godine i decu koja se neće roditi. Poput žrvlja okreće se i drobi osunčane izbledele kosti neprijateljskih vojnika, položenih u istu kosturnicu.

Lažljivi političari narcisoidno se keze u kameru nacionalnih vesti. Ovo je veliki dan sećanja na naše junake koji su pali da bi njima bilo dobro.

Drhtim, od zime, straha, besa. Drhtim, jer, nemam snage da progovorim, sad kada ih nema. Kada su ih uzeli, da bi sada mogli da im se keze u lice.

Saosećam... sa braniocima Staljingrada, sa marincima koji su se iskrcali na Omaha plažu, sa svatovima u Sarajevu, sa toplim srcem moga brata pre nego što zanemi i iskrvari na ratnom asvaltu Hercegovine.

Saosećam. Još samo to mogu.

Okružen španskom groznicom

Prvo dođe vest, pa strah. Grudi se ispune teskobom.

Potom se u njih nastanjuje virus. Počinje svoj ples sitnih demona. U ušima čujem daleke bubnjeve prevučene kožom zveri – najavljuju smrt. Spreman sam da je okusim.

Pre toga nastupiće bol. I baš negde, kroz nju, odlučiću da želim da živim.

Boriću se.

Do poslednjeg daha. A onda, kada ga više ne bude bilo, nastaviću da dišem punim plućima. Dok god to mogu.