Dilema

 Dilema pisca

 

Svet postoji, postoji i reč, i ja postojim. A granice nisu jasne. Kažu, granica je istina. A šta je to istina, to niko ne kaže. A i kako da kaže, kad ne može. Ima toliko istina, skoro koliko i ljudi, i ko zna koja je ona koju treba prihvatiti.

Kažu, ono što postoji i što možemo opisati rečima je sve. Nema ničeg drugog, osim onoga što možemo rečima obuhvatiti i izreći.

Je li stvaran svet zatvoren u rečima? Reč stoji između čoveka i duše, a šta stoji između reči i sveta? Duša može reći, al može li svet razumeti ono što je rečeno? Hoće li odbaciti rečeno, ako nije istina?

Da li je ono što sad pišem istina? Pisci su poznati kao lažovi. Imaju običaj da prilagođavaju istinu radnji i likovima. Znači li to da pisci oblikuju svet svojim radom. Ako je tako, šta sam postigao ovim tekstom u kojem imam toliko pitanja, na koja nemam odgovor? I kome sam ga napisao, i zašto, kao podsetnik sebi, ili izazov svetu…

 

Istina

 

Bio sam u ratu. Pisali su o hrabrosti, novinari. Istoričari, kasnije, o junaštvu, o čudima. Niko nije ni reč napisao o aljkavosti i nemaru koji su prethodili čudima. Niko nije hteo da zna…

Prođu godine. Stvari padnu u zaborav.

Dođe pandemija, a ono… i dalje niko ne piše… Ćuti se o nemaru. Aljkavost se proširila i na laži. Niko ne mari. Svi veruju… očekuju čuda… pitaju se kad će da se dese… a čuda nigde na vidiku… horizont događaja porazan… ali zaboraviće se… samo da se ćuti… da se ne podiže prašina… izgradićemo posle ponovo uverenja već nekako…