Zašto zuriš po Facebook-u
Neke stvari se nikada ne dese, a tako malo je ponovljenih prilika da ispravimo stvari. Vreme melje živite i nadu, onih što se nadaju ponovljenim prilikama. Ne govori li upravo o tome svakolika umetnost sveta. Izgubljenim nadama koje ne želimo napustiti, jer su postale deo nas, čineći nas onakvim kakvi smo postali.
Kažeš, ovo sam Ja… prećutiš, ovo je prošlost. Toliko toga imaš sakriti i zatrpati u prošlosti kojoj ne smeš dozvoliti da ugleda svetlost. Prošlost sve komplikuje kad izađe na površinu. Koliko je samo ljubomore zbog prošlosti koju niko ne može izmeniti. A istina je, samo ti znaš, koliko je nade, iščekivanja skriveno iza zaveta ćutanja kojim obavijaš sve ono za šta veruješ da bi bilo neugodno da se sazna.
Svi znamo da je sadašnjost prečesto ljubomorna na prošlost. Valja je sakriti. A opet, tebi prošlost znači, to je deo tebe. Ona prokleta Pandorina nada, koja ostaje zadnja, skrivena iza svih uzleta i padova, skrivena u odgovoru na pitanje „Zašto“, koje ti niko neće, ne može, ili ne želi postaviti.
Ali ti znaš zašto… znaš šta ljubomorno skrivaš… šta je kamen na kojem si gradio život, ko je stena na kojem si uzdigao sebe do onoga što si danas… i znaš gde još možeš saznati po neku vest, videti fotografiju, osetiti nadu, koju si osećao, tada, kada si gradio temelje svog sadašnjeg Ja.
Ikonica na ekranu. Skrivena. Mesto pristupa zaštićeno lažnim identitetom, samo da se zbune oni koji bi pratili tvoje korake, kad kreneš ka izvoru svog postanja…
Mreža, u koju su se upleli mnogi… pa i osoba za kojom tragaš… ali pre nego što je nađeš, moraš proći kroz ovu platformu laži, teatar apsurda i izgubljenih nada, iskrivljenih i neostvarenih ambicija koje još žive u svima onima koji se ovde objavljuju… Toliko je nezadovoljstva u ljudima… onim što su postali… Čim baciš pogled, vidiš sliku koju žele da vidiš, a ta slika toliko odudara od stvarnosti da se zapitaš treba li mojem bližnjem pomoć… stručna pomoć… možda neko ko dobro poznaje tajne ljudske duše, poput psihijatra ili gurua… treba li…
Jedino što možeš da uradiš je da pokušaš da utekneš onima koji te ne interesuju, bar ovde, kad ti stvarnost to već ne omogućava… da nastaviš dalje… da tragaš… jer došao si ovde da ti srce zaigra, da ti duša mine… Ne da se iščuđavaš neostvarenim i nesuvislim likovima… Moraš ih sresti. Pa šta, samo se ne zadržavaj, život je kratak, nemoj ga uludo trošiti.
Facebook...
Uopšte nema strasti, a toliko puno sviđanja. Slika na profilu – dostojna masturbacije. Pogoduje samcima izgubljenim u prošlosti i nadi. Moj razvratni deda koji ovo nije dočekao, verovatno bi rekao, „ko ga izmislio, ruka mu se pozlatila“. Toliko prilika. Ponovljenih. Ili je to samo opsena…
Katalog ne proživljenih života, i ti koji listaš stranice spomenara, i tek tu otkrivaš koliko si zarobljen u uspomenama. A možda i nisi, na kraju krajeva, ta vrsta znatiželje je prirodna. Zar ne želiš da znaš kako bi bilo… da je trajalo… Kako bi se završilo…
Mesto koje briše tačku i bar na tren dopušta..., (…) - one tri tačke za kojima će krenuti misao… tamo gde je lice čijem se osmehu nadamo… tamo gde je pogled koji ne možeš zaboravti… tamo gde još žive oči i obline, podjednako uzbudljive, poput živih uspomena… koje tvorac mreže, nije mogao stvoriti sa onom, koja je otišla iz njegovih poduhvata, možda i zato, što je neka druga bila spremnija ugraditi sebe u ono što nazivaš moj život…
Svestan si da lažu. Svi lažu. I ti lažeš. Svetu nudiš svoju najbolju sliku. Ono što veruješ da bi bio najbolji deo tebe. Kako bi želeli da te vide. Ponekad se zapitaš ko vodi naraciju o tebi – ti ili neka davna očekivanja. Kome se pravdaš, kome umiljavaš, na platformi na kojoj se ceo svet svodi na jednu tačku, jednog čitaoca prema kojem oblikuješ poruku.
Želi li taj čitalac uopšte čitati tvoje objave. Vidi li u njima skrivenu poruku? O čemu je mislio, kako se osećao, kad ju je ugledao… Ne znaš. Opet, nadaš se. Opet ta Pandorina nada, bez nje očito život ne može… ostaje ti da se nadaš… i veruješ… Nije li ljubav izgradila sve hramove… samo zato što je verovala… a ti i daje veruješ… još u tebi odzvanja ono… I want to believe…
Mi živimo paralelnim životima i vidimo se samo na facebooku. Ne znam čak ni da li si kad pogled bacila ka meni. Ja opet znam sve o tebi. Sve što si spremna da objaviš svetu. Ti si onaj deo prošlosti, ono sećanje koje ima snagu da pobedi stvarnost života.
Koliko je samo pisaca vođeno ovakvim sećanjima pisalo svoje knjige, formiralo likove i situacije u kojima bi se rado našli, a koje su im za života izmakle. Oni su morali da svoje likove grade od sećanja, ja sam u prednosti. Sada mi nije tako teško da te zamislim.
Ni to kako u crvenoj haljini hraniš labudove. Ni tvoje žute čizme naslonjene na koru brezovog drveta dok se sa čašom Tamjenike odmaraš u krošnji drveća, poput devojčice koja je bežala u svoju kuću na drvetu, da bi odatle sa visine jedne krošnje posmatrala svet. Ni kako se u kariranim pantalonama penješ uz stenu okružena replikama dinosaurusa. Ni kako se duriš i umiljavaš, uživaš u šetnjama po snegu i naručuješ kafanske pesme. Ili kako poput drevne boginje Here hodaš koridorima sportskih arena spremna da zapališ olimpijsku vatru. Vidim da još uvek nisi zaboravila, ni odustala da se igraš u pesku. Vidim da ona devojčica koju sam voleo još živi u tebi. I onda srednjoškolka što mi je slomila srce, zbog koje sam mucao i znao da pocrvenim i poželim da pobegnem od sramote, ali još više da progovorim, al nisam znao kako. Još u tebi živi zavodnica hrapavog glasa i širokog osmeha za čijim sam usnama žudio. Još u tebi živi lepota kojoj sam se nadao, koju sam voleo, čak i kad je ona više volela nekog drugog.
Dovoljan je pogled na tu lepotu, pa da se pokrenu svi zupčanici svesti i svi mentalni porcesi, da se, kao lane na izvoru te lepote, napijem vode, pre nego se ponovo pretvorim u rogonju, kojem se divi svet. Jer, život je hteo, da te upoznam, poželim, i kada nisam mogao da te imam, da porastem i razvijem se u ono što sam postao. Kažu da sam postao jelen kapitalac. Puno je onih koji bi sad da me ucmekaju samo da bi mogli da pokažu kožu i rogove okače među svoje trofeje. Ne marim. Ne mogu mi ništa. Ova čudesna šuma na kraju je postala moj dom, i moje kraljevstvo u kojem Ja određujem pravila i suvereno vladam. Postao sam kapetan svoje barke. Naučio da krotim talase, pa čak i da upravljam vetrom. Ovaj svet diše kako bi se napunila moja jedra. Tako sada vidim život. A ti si vetar koji puni moja jedra, koji mi daje snagu. Oduvek si to bila. Zato, oprosti dečaku u meni, što ponekad postane skriveni voajer, što želi da zaviri u svet što se razvio na onoj grani stvarnosti koja se odvojila od grane njegovog života.
Dozvoli da se ponekad, neprimetno, poput Jelene, žene koje nema, senke i utvare, koja je tu, a nije tu, ali mi znamo da je tu, jer gde je smisao, ako je nema, približim i onoj grani stabla života koja mi ne pripada, već pripada tebi, samo da bi pomirisao cvet koji još zrači lepotom, koji još nadahnjuje i puni grudi nadom dovoljnom da se pregura loš dan i ispune svi zahtevi sudbine. Jer, svi mi pripadamo sudbini.
Urd i njene sestre suđaje, svima su nam donele tkanje sudbine, i vezale crven konac oko ruke. Šaputanje suđenice još čujem u noćima punog meseca, kad se približim izvoru što usamljen žubori u dalekoj planini.
Sad znam svoj put i idem u susret sudbini, opet, osetim potrebu, ponekad, da istražim i one puteve kojima nisam išao. Da saznam ishode… ali više od svega, osetim potrebu, da ponovo probam manu, što je ljude hranila lepotom… onu, što ostala je razbacana duž puta kojim sam kročio… tamo, gde ću naći i tvoje korake…skrivene i zaboravljene među uspomenama…
Нема коментара:
Постави коментар