NIka, noćna molitva

 

Nika, noćna molitva

 

Čim nešto završiš to postane prošlost i rodi se priča koju prepričavaš sebi. Možda, pomislim ponekad, možda, jedino ako je pričam sebi mogu da napravim otklon od sebe samog koji je postojao u vreme kada se priča odigravala. Ne znam, a verujem da ni đavo ne zna. A možda bolje i da ga i ne pitam. Odgovor koji bi mogao čuti verovatno mi se ne bi svideo. Čovek sam, ne volim istinu. Posebno mi ne odgovara suočavanje sa istinom kad se ona razlikuje od onog što mi se čini da želim da bude istina.  Šta ja uostalom znam o istini?

Ponekad pomislim da je ona neodvojiva od mog bića. Uostalom, ja sam to doživeo pa je red da je ja i znam. Ali znam da istina nije u meni. Bar ne sva istina. Moja istina i istina sveta se razlikuju. Ponekad se pitam zašto onda postoji moja istina. Možda bi to bilo dobro pitanje za đavola, ali jutro je tmurno i neću sad da ga budim. Zna da bude mrzovoljan tih dana kad nema sunca. Možda mu nedostaje kao moja vera u istinu, za koju samo slutim da postoji, jer više u nju nisam siguran. Istinu. A i kako bih mogao? Pa zar se ona ne menja kako prolazi vreme…

Puno je ovo pitanja za rano jutro. Posebno kad su oblaci sivi, a kravata te steže i treba da se koncentrišeš na predavanje koje treba održati. Treba da pričaš, nezainteresovanim ljudima, što sede u publici. A kako to da radiš ako ne možeš da se skoncentrišeš na temu i stalno se vraćaš na pojam istine koji te opseda od sinoć.

Nećeš sebi da priznaš zašto te baš sad golica, ali đavo zna. Đavo uvek zna, i kad spava, snom blaženim. Ako može da spava blaženim i mirnim snovima, nakon svih onih vekova provedenih na planini, razapet, dok mu orlušina jede džigericu, a on samo želi da preživi i vrati se među ljude… Da svi imamo ružne snove… i svi ih prećutkujemo… zarad drugih…neka ga neka spava…

Objava… reči ispisane na zidu… Uspomene su samo senke prošlosti…  jesu li Nika… jesu li…  izgleda li tako sa pramca tvog broda na ulazu u luku Samotrake… izgleda li svet tako kad se vratiš svojim korenima i uroniš u zagrljaj voljenog roditelja nakon što si dobila sve bitke… Nisi li ti vodila naša bojna kola u borbi podno Olimapa, nisi li ti krunisala gospodara sveta, nisi li ti bila ona za kojom su uzdisale duše ljudi i jednog titana koji ti to nije priznao… Nije li njegov pad bio utoliko teži, što si ti ostala uz gospodara, kad je on izdatat od ljudi pao pred božanskim gnevom, onog, kome si ti krunu stavila na glavu…

I šta ostaje onom što sad spava blaženim snom… sećanje i melanholija, ili san u kojem još trči za tvojim bosim koracima i nada se… da, prošlost još sadrži dovoljno svetla za one koji ne bi da budu senke…za one, u kojima još ima svetla…

Zašto mi se vraća taj san? Koju mi poruku svemir šalje?

Kameni brežuljci, vojni logor, vatra samo što se ne zagasi. Počastvovan među ljudima stražarim i čuvam san kamenog spavača. Na nebu mesec, zaobljen, beo, pun.

Ko sam ja? Zašto držim koplje i nosim kožni štit. I ovaj štit je li moj? Hoće li me zaštititi ili na njemu doneti? Otkud sav taj Helenizam u mojim snovima. Vraćam li me to moje sećanje u praskozorje i prapočetak svega. Zašto? Šta je to što sam zaboravio što želi da me podseti san ove jesenje noći.

Ali u ovom snu, postoji još jedan, dublji san. San koji čuvam i kojem svedočim, san o vremenu koje je prethodilo ovom svetu. San o noći koja je prethodila padu. I svi smo tu Nika… i on, i ja i ti…

Blaženi san poslednjeg heroja. I ja što svojom voljom bdim. Stražarim, čuvajući sećanje, na tebe Nika, na dan kada smo trčali za tobom, ili je On trčao za tobom, a mi trčali za njim. O kako je to bio veličanstveni dan. Kako se tad disala sloboda. Može li duša jednog čoveka ikad zaboraviti ukus tog dana, mirise i lepet krila furija… Može li se izreći ono što ni na kamen nije mogao da istrpi. Postoji li reč, što dolazi iz duše, koju nismo urezali na kamen, zato što je prejaka za ovaj svet… i o čemu ona govori… Da li je ta reč ljubav… da li je to ono, što je Prometej osećao prema tebi, Nika, da li je to reč koju i ja skrivam u duši, koja bi da ti se preda, a zna da te nije dostojna…

Zašto stražarim, a ne sanjam. Zašto noćas ne mogu da zaspim. Da te sanjam, snom kamenog spavača, snom kojim glina sanja lepotu što pokreće njenog tvorca. Da te sanjam i da ti se predam, da dozvolim da me povedeš, kud god da ti je volja, i da te pratim poput legionara što su pratili Aleksandra, makar me odvela na kraj sveta…

Noćas čuvam njegov san, a znam da sanja tebe. Jer koga bi tvorac čoveka mogao da sanja do tebe i Pandore. Tebe koja ga nisi htela i nje koju on nije hteo…

U ovom svetu ljudi i njihovi tvorci prečesto završe negde između…

Sudbina ponudi dva kraja niti pre nego je veže u omču kojom hvata zalutale duše. Ti i ona, dva kraja niti, odredile ste njegov život i delo… sve ostalo samo je prašina u koju je bačen samo da bi vas dve sreo… i možda baš zato noću sanja… koga do vas dve…

Čovek sam, znam za greh. I bog moj nosi grehove svoje. Teška je duša njegova dok spava. Nekad plače i preklinje Pandoru da mu oprosti najveći od svih grehova – odbacivanje. Noću mladog meseca svedočim neizrecivom bolu o kojem kamen neće progovoriti. Kad mesec sazri, i pojavi se njegova oblina na obzorju noći, njegov san pohita tebi, iznova očišćen od greha. Trči za tvojim osmehom, crvena kraljice Olimpa, trči, kao onoga dana,  kada su titani rušili bogove i dizali nadu… Trči ka tebi, trči zbog tebe, jer ljubav je ono što ga vodi, i ne kaje se, iako zna za usud koji će vas razdvojiti. Ti, što si krune dala bogovima, branićeš poredak uspostavljen njegovom snagom. Ćutaćeš i odricati se, baš kao što se i bogovi odriču onih koji su ih uzdigli. A on neće prestajati da te voli. Ni na kamenim vrhovima Kavkaza, ni bečen u ponor prezira, ni onda kada je proglašen neprijateljem i odbačen od onih za koje se borio.

Ljudima je oprostio, tebi nije morao. Ljubav koju gaji a skriva, veća je i od ljubavi prema delima svojim. Da, naš bog je voleo ljude, i bio sprema na žrtvu da bi nama bilo bolje. I mi smo to znali, a sada ga neki od nas i preziru zbog toga.

Ali o tebi uvek je ćutao. Ni ja stražar njegovog sna, ne bi znao ništa o njoj, da te i sam nisam zavoleo Nika. A zavoleo sam te i dok nisam znao da si to ti. Koliko mi je samo vremena trebalo da te prepoznam, da shvatim ko je Crvena vila kamenog glasa čiji lepet krila ponekad čujem i kad je ne vidim. Al kad ga čujem znam da ću krenuti za njim i da će me na kraju dočekati osmeh neba, u koji ću se predati podignutim rukama pobednika.

Nika, moj bog, ove te noći, ponovo sanja. Osećam tvoj miris. Oseća ga pleme moje. Duh pobede uvlači se u vojnike što će sutra jurišati u susret tebi. Njihovi životi noćas ne postoje, postoji samo želja, a ta želja si ti.

Nika, zoveš li nas to sebi, ili kameni spavač tako hrabri poslednje ostatke svoje vojske želeći da prikaže svoj duh poslednjem među svojim poklonicima…

Nika… da li je i uzlet bio samo san… jesmo li sanjali da letimo… ili su krila data samo tebi… a meni samo potreba i želja da ti se divim… jer ti se i on… najveći među titanima divio…

O Nika… smem li da te sanjam… kada te toliki drugi sanjaju i žele za sebe…

Hoćeš li me sutra uzeti, ili baciti samo prezrivi pogled ka meni, hoćeš li me uzeti ili ćeš pustiti Moreni da me uzme.

I tu se molitva završava.

I završava se san.

Budim se i trčim kroz snove. Duboke i plitke, i tražim te Nika… a ti si tako daleko, ali više se ne bojim. Znam da si uz mene. Šta god da radim uspeće, pobeda mi se nasmešila… još one noći prapočetka, kada se stvarao svet… to je jedina istina koju treba da znam.