Čovek koga je napustila sudbina - molba sudbini da se vrati

Kada budeš tu (ako se po mene vratiš)

Gospo koja držiš moje srce... ti koja si ga načela i sad nepuštaš da se raspadne... da iskrvari do kraja... ti koja si mi jednom davno darivala to srce... tebi kojoj pripadam...

Nema te... predugo te nema... samoća je otrov kojim si me zarazila... koji me je paralisao na mestu na kojem si me ostavila... da čekam... a ne znam šta čekam... i do kad da čekam... i ne znam zašto... i ne usuđujem se da pitam... jer ko je još video da smrtnici boginje za razloge pitaju...

Tebi pripadam, tebi verujem, tvoj sam... i zauvek ću biti tvoj... jer moja sudbina nije samo da te pratim i da ti služim... jer, znam, jer osećam - ti si moja sudbina... pa makar me i ostavila i otišla drugima da sudbinu ulepšavaš...

Nedostaješ mi kao vazduh i voda... nedostaješ mi kao sunce i mesec... ovo pomračenje predugo traje...

Ovaj život što si mi darovala po tvojoj volji živim čekajući da se po mene vratiš... a tebe nema... ostavila si me... a ja se ne usuđujem ni da te pitam hoćeš li da se vratiš... Ikada...

Očaj se širi i zaudara svud oko mene... Vazduh koji dišem prepun je truleži i smrti... sanjam te noćima... sanjam da mirišem mirisne uvojke tvoje, da skidaš mirisnu krunu svoju i darivaš me vencem od cvetova opojnih... da me vodom napajaš sa izvora svojih... a voda je bistra i hladna... i sveža kao duh tvoj i želja moja... koja nikada ne nestade... koja je tebi posvećena... zauvek...

Preklinjem te gospo vrati se po mene...

Očaraj me...

Zavedi me...

Ponovo... i ja ću za tobom krenuti... kud god da me povedeš...

I kao da ču vrisak moj gospa mi se bosim stopalima kročeći pojezerskoj vodi došeta i prihvati telo moje u zagrljaj i udahnu mu život koji iz njega umalo pobeže... i osetih se velikim i moćnim... i osetih toplinu njenu... a onda prestadoh da osećam... išta do straha da me ponovo ne napusti i ostavi... i preklinjah je iznova i iznova....

Gospo, sad kad si se vratila po mene, ponizno te preklinjem, uzmi me, povedi me, gurni me ka sudbini koju si meni namenila. Odvedi me gde god želiš da budem. Izloži me – vetru, suncu, poniženju, sili, razotkrij me svima, provedi kroz poniženje ako je to volja tvoja, ja joj se neću opirati. Ponosno ću nositi sudbinu koju si mi odredila.  

Samo me povedi ... ili bar dozvoli da te sledim svojim sitnim koracima... jer samo dok koračam tebi u susret ja živim... sve ostalo je zadah dosade gori od smrti... zadah koji više ne mogu podneti...

Zavedi me mirisom svojim... povedi me...

Ne skrivaj me, ne čuvaj me, ne štiti me...

Predaj mi se kao što se i ja tebi predajem...

Potpuno...

I čudo se desi... i gospa mi se nasmeši... kao majka sinu izgubljenom i uplašenom... il ljubljena voljenom mužu i preplete svoje prste na grudima mojim... i obuhvati moje srce i zagrize ga i isisia sav otrov u krvi... a onda se naše ruke i noge prepletoše i ja više nebih sam...

Nikada...

I zauvek sledih sudbinu svoju....

I ona se više od mene ne razdvoji...

Nikada...

ŠEF, ASISTENT I PRIČA O NAPREDOVANJU

ŠEF, ASISTENT I PRIČA O NAPREDOVANJU

 „Dosta sladunjavosti, nisam te odabrala da mi se uvlačiš u dupe“, rekla mi je direktorica. Bila je mlađa od ostalih menadžera u kompaniji, u ranim tridesetim i još se dobro držala i bila svesna kako deluje na okolinu a posebno na svog novog asistenta.

„Šteta, upravo to mi je bila namera“, odgovorih.

„Imaš velike ambicije i prilično si nadmen za tako nešto.“

„Ambicozan, da... i brutalno iskren. To me nadam se ne diskvalifikuje.“

„Naravno da ne. Već mi je dosta onih koji se kriju iza eufemizama. Devojke vole direktan pristup. Prenemaganje ionako nije moj stil. Za danas si ionako zakasnio. Propustio si svoju šansu pre pola sata. Previše oklevanja devojci samo govori da nisi odlučan. Naknadna drskost to samo potvrđuje. Ipak, mislim da za tebe ima nade. Dopustiću ti da pokušaš ponovo za par dana. Ako si pametan, naučio si važne lekcije. Dakle, bez sladunjavosti, direktno i diskretno... to su najbolji saveti koje ti mogu dati za put do mog kreveta, sve ostalo moraćeš da otkriješ sam... to je deo paketa.“ Sviđao mi se paket. Bila je prava poslastica otvoriti ga, vredela je čekanja i truda. Uz nju sam brzo učio i napredovao – dala mi je dobre preporuke te sam se od asistenta ubrzo i sam odmetnuo u menadžere.

Posle nje više nisam čekao. Život je previše kratak da bi ga trošili na besmisleno čekanje. Samo od sebe ništa se neće desiti, osim možda, doći starost. A nju baš nisam imao nameru da čekam.

Dok sedim u hladu drveta Bo

Ne želim da se odreknem onog dragocenog, a šta dragocenije od sećanja na nju imam.

Bilo bi bolje da imam nju, bilo bi pravednije, ali priroda nije ustrojena prema zakonima pravednosti već pre po zakonima sile, a sile sam se odrekao.

I odrekavši se poriva da silom gospodarim svetom i ne znajući to, odrekao sam se i nje, jer ona  mi nikada neće oprostiti  što krenuh putevima Indijskih mistika i što se pretvorih u bednog mlitavca, kako mi reče, a ona se u takvog nije zaljubila i takvog  ne može da voli, pa čak joj je oduran toliko da ga i prezire... jer ko noramalan može voliti bednika, ko normalan snagu svoju sputava tako da od nje ništa ne preostane i ko može da poveruje u to da snaga nema druge svrhe do obuzdavanja i kontrole onoga ko je nosi... Nije li snaga čoveku data da  bi vodio, a ne sklanjao se i skrivao pred drugima. 

I reče mi prezrivo da me se gadi... a u očima joj prepoznah žalost i jed, vidoh u njima izdaju što prema njoj i ljubavi našoj počinih kad krenuh putevima spoznaje unutrašnje... i ostavi me i ode drugome ko se neće obuzdavati i ko će i nju i svet svojim posedom smatrati...

Od tad, a beše to davno, nisam je više sreo, nisam imao prava na nju i sve što mi preostade beše sećanje na nju... i svega se na putu ovom mogadoh osloboditi do njega – sećanja... a sećanje na nju, postade moja poslednja imovina i razlog postojanja... i ne mogu ga se odreći čak ni za božansku spoznaju i uznesenje ka savršenstvu onostranom... jer kako biti savršen kad telo me moje i duša moja napusti... i sad luta... uvek se iznova vraćajući njoj...

San o jeziku i travi

Sanjao sam da te ponovo ližem, sanjao sam san o jeziku i travi... 

Sanjao sam te, bio je to prilično nepriličan san da se tako izrazim – sanjao sam kako zaranjam glavu u tvoje međunožje koje je glatko i izbrijano, a opet ukusno i slasno, sa slankastim ukusom ostriga koji se polagano uvlači u moj jezik nadražujući ga dovoljno da počne da balavi... 

Sanjao sam kako te ližem i raznosim svoju pljuvačku po sveže obrijanoj koži – uglačanoj i zategnutoj, prezrivo odbojnoj prema svakoj najavi stidnih dlačica, a opet živoj i plodnoj, uzdrhtaloj i spremnoj da u momentu oslobodi snagu što  u korenu leži i ponovo izdžiklja i zakorovi i raširi se po bregovima i ulegnućima tvojim pretvarajući ih u pašnjake trave koje jezikom zalivam i iz korena čupam, koje se napasam, kojih sam željan kao vo zelene trave. 

I sanjao sam kako raste taj dlakavi prekrivač  kojim se napasam – i shvatih da to je moja Mana, što mi bogovi sa neba poslaše,  i ne bi ljut, ni razočaran, što se u vola pretvorih i što mi glavu sad rogovi krase – jer osetih se valjano, prijatno, ušuškano i voljeno i zaboravih najednom na jed što rogove mi nabi i što me bez mesnatih usmina svojih ostavi...

A ondah se probudih i shvatih koliko sam željan bregova i usmina tvojih i požele da ih ljubim, i ližem, i zalivam i da bar još jednom jezikom zagnjurim duboko u tvoje međunožje.

Dobijala je poklone od njega III

Redovno je dobijala poklone od njega. Svidelo joj se pa je odlučila da dobije još po nešto. Pokazao se vešt i darovit...

Dobijala je...

...i dobijala...

onda nije dobila, pa je dobila ćerku.

Posle je dobila prsten.... i sve ono što sa njim ide...

Tako je od njega dobila sve.