Klikovi i lajkovi

 Odlučnost

 

Gledam čoveka koji me optužuje. On ne obara pogled. Izdržao je moj pogled uveren da je u pravu. Nije postavljao pitanja, koja (ja) sebi postavljam. Čini li to njegove argumente ispravnijim. Istinitijim.

 

Nezavisni novinar

 

Kažu da sam bio posednut duhom nečastivog. Kažu, da je Satana iz mene progovarao. Oni smeliji, kažu da sam bio Satana. Ima ih koji veruju u to.

Kažu, zatvor me promenio. Učinio da budem bolji, da ne hulim. Isterao đavola iz mene.

A meni, sve svejedno. Sivo i bljutavo.

Toliko je somova u ovom mulju da se ne isplati plivati među njima. Somovima i bogovima. Mada, možda mi se samo čini, tek sam izašao, još se privikavam na svet koji zatičem. Svet, o kojem nema ko da svedoči.

Samo, posle tog isterivanja đavola, otvaranja očiju i okretanja Bogu, život mi je postao nekako bljutav.

Pitam se je li to suština? Prihvatanje i ćutanje. Bljutavost… i sav taj glib, u kojem, zaglibljen, trpim nadglasavanje somova.

 

Odgovor na pismo koje sam zatekao u praznom stanu nakon što si otišla

 

Voleo bih da se nikada nismo sreli. Tako bi naš odnos bio iskreniji.

                                                                                         Tvoj lažov

 

Odgovor sebi, na pitanje zašto i dalje osećam to što osećam prema tebi

 

Najveće radosti (života) spoznao sam telom.

Zahvaljujući tebi.

 

Samoća

 

Rekao sam joj,

ljubav, to ne mogu naći u sebi.

U meni se podigao crni talas.

Spolja sunce, u meni magla.

Neprozirna, gusta,

i zvuk sirene na paru…

Klavir i violina.

Tuga, bez ijedne reči.

Krevet je moj prazan,

rekoh joj.

Ona ne reče ništa,

ponudi mi samo osmeh,

i nastavi svojim putem.

 

Klikovi i lajkovi

 

Pitao sam se, a onda sam shvatio – zašto je tako malo odobravanja i sa njim povezanog kliktanja na moje objave. Kad ljudi govore, a nemaju zapravo šta da kažu, drugi se i ne pretvaraju da ih slušaju. Na mreži je to samo uočljivije.

 

 

Dilema

 Dilema pisca

 

Svet postoji, postoji i reč, i ja postojim. A granice nisu jasne. Kažu, granica je istina. A šta je to istina, to niko ne kaže. A i kako da kaže, kad ne može. Ima toliko istina, skoro koliko i ljudi, i ko zna koja je ona koju treba prihvatiti.

Kažu, ono što postoji i što možemo opisati rečima je sve. Nema ničeg drugog, osim onoga što možemo rečima obuhvatiti i izreći.

Je li stvaran svet zatvoren u rečima? Reč stoji između čoveka i duše, a šta stoji između reči i sveta? Duša može reći, al može li svet razumeti ono što je rečeno? Hoće li odbaciti rečeno, ako nije istina?

Da li je ono što sad pišem istina? Pisci su poznati kao lažovi. Imaju običaj da prilagođavaju istinu radnji i likovima. Znači li to da pisci oblikuju svet svojim radom. Ako je tako, šta sam postigao ovim tekstom u kojem imam toliko pitanja, na koja nemam odgovor? I kome sam ga napisao, i zašto, kao podsetnik sebi, ili izazov svetu…

 

Istina

 

Bio sam u ratu. Pisali su o hrabrosti, novinari. Istoričari, kasnije, o junaštvu, o čudima. Niko nije ni reč napisao o aljkavosti i nemaru koji su prethodili čudima. Niko nije hteo da zna…

Prođu godine. Stvari padnu u zaborav.

Dođe pandemija, a ono… i dalje niko ne piše… Ćuti se o nemaru. Aljkavost se proširila i na laži. Niko ne mari. Svi veruju… očekuju čuda… pitaju se kad će da se dese… a čuda nigde na vidiku… horizont događaja porazan… ali zaboraviće se… samo da se ćuti… da se ne podiže prašina… izgradićemo posle ponovo uverenja već nekako…

Zagledan u mrežu

 Zašto zuriš po Facebook-u

 

Neke stvari se nikada ne dese, a tako malo je ponovljenih prilika da ispravimo stvari. Vreme melje živite i nadu, onih što se nadaju ponovljenim prilikama. Ne govori li upravo o tome svakolika umetnost sveta. Izgubljenim nadama koje ne želimo napustiti, jer su postale deo nas, čineći nas onakvim kakvi smo postali.

Kažeš, ovo sam Ja… prećutiš, ovo je prošlost. Toliko toga imaš sakriti i zatrpati u prošlosti kojoj ne smeš dozvoliti da ugleda svetlost. Prošlost sve komplikuje kad izađe na površinu. Koliko je samo ljubomore zbog prošlosti koju niko ne može izmeniti. A istina je, samo ti znaš, koliko je nade, iščekivanja skriveno iza zaveta ćutanja kojim obavijaš sve ono za šta veruješ da bi bilo neugodno da se sazna.

Svi znamo da je sadašnjost prečesto ljubomorna na prošlost. Valja je sakriti. A opet, tebi prošlost znači, to je deo tebe. Ona prokleta Pandorina nada, koja ostaje zadnja, skrivena iza svih uzleta i padova, skrivena u odgovoru na pitanje „Zašto“, koje ti niko neće, ne može, ili ne želi postaviti.

Ali ti znaš zašto… znaš šta ljubomorno skrivaš… šta je kamen na kojem si gradio život, ko je stena na kojem si uzdigao sebe do onoga što si danas… i znaš gde još možeš saznati po neku vest, videti fotografiju, osetiti nadu, koju si osećao, tada, kada si gradio temelje svog sadašnjeg Ja.

Ikonica na ekranu. Skrivena. Mesto pristupa zaštićeno lažnim identitetom, samo da se zbune oni koji bi pratili tvoje korake, kad kreneš ka izvoru svog postanja…

Mreža, u koju su se upleli mnogi… pa i osoba za kojom tragaš… ali pre nego što je nađeš, moraš proći kroz ovu platformu laži, teatar apsurda i izgubljenih nada, iskrivljenih i neostvarenih ambicija koje još žive u svima onima koji se ovde objavljuju… Toliko je nezadovoljstva u ljudima… onim što su postali… Čim baciš pogled, vidiš sliku koju žele da vidiš, a ta slika toliko odudara od stvarnosti da se zapitaš treba li mojem bližnjem pomoć… stručna pomoć… možda neko ko dobro poznaje tajne ljudske duše, poput psihijatra ili gurua… treba li…

Jedino što možeš da uradiš je da pokušaš da utekneš onima koji te ne interesuju, bar ovde, kad ti stvarnost to već ne omogućava… da nastaviš dalje… da tragaš… jer došao si ovde da ti srce zaigra, da ti duša mine… Ne da se iščuđavaš neostvarenim i nesuvislim likovima… Moraš ih sresti. Pa šta, samo se ne zadržavaj, život je kratak, nemoj ga uludo trošiti.

Facebook...

Uopšte nema strasti, a toliko puno sviđanja. Slika na profilu – dostojna masturbacije. Pogoduje samcima izgubljenim u prošlosti i nadi. Moj razvratni deda koji ovo nije dočekao, verovatno bi rekao, „ko ga izmislio, ruka mu se pozlatila“. Toliko prilika. Ponovljenih. Ili je to samo opsena…

Katalog ne proživljenih života, i ti koji listaš stranice spomenara, i tek tu otkrivaš koliko si zarobljen u uspomenama. A možda i nisi, na kraju krajeva, ta vrsta znatiželje je prirodna. Zar ne želiš da znaš kako bi bilo… da je trajalo… Kako bi se završilo…

Mesto koje briše tačku i bar na tren dopušta...,  (…) - one tri tačke za kojima će krenuti misao… tamo gde je lice čijem se osmehu nadamo… tamo gde je pogled koji ne možeš zaboravti… tamo gde još žive oči i obline, podjednako uzbudljive, poput živih uspomena… koje tvorac mreže, nije mogao stvoriti sa onom, koja je otišla iz njegovih poduhvata, možda i zato, što je neka druga bila spremnija ugraditi sebe u ono što nazivaš moj život…

Svestan si da lažu. Svi lažu. I ti lažeš. Svetu nudiš svoju najbolju sliku. Ono što veruješ da bi bio najbolji deo tebe. Kako bi želeli da te vide. Ponekad se zapitaš ko vodi naraciju o tebi – ti ili neka davna očekivanja. Kome se pravdaš, kome umiljavaš, na platformi na kojoj se ceo svet svodi na jednu tačku, jednog čitaoca prema kojem oblikuješ poruku.

Želi li taj čitalac uopšte čitati tvoje objave. Vidi li u njima skrivenu poruku? O čemu je mislio, kako se osećao, kad ju je ugledao… Ne znaš. Opet, nadaš se. Opet ta Pandorina nada, bez nje očito život ne može… ostaje ti da se nadaš… i veruješ… Nije li ljubav izgradila sve hramove… samo zato što je verovala… a ti i daje veruješ… još u tebi odzvanja ono… I want to believe…

Mi živimo paralelnim životima i vidimo se samo na facebooku. Ne znam čak ni da li si kad pogled bacila ka meni. Ja opet znam sve o tebi. Sve što si spremna da objaviš svetu. Ti si onaj deo prošlosti, ono sećanje koje ima snagu da pobedi stvarnost života.

Koliko je samo pisaca vođeno ovakvim sećanjima pisalo svoje knjige, formiralo likove i situacije u kojima bi se rado našli, a koje su im za života izmakle. Oni su morali da svoje likove grade od sećanja, ja sam u prednosti. Sada mi nije tako teško da te zamislim.

Ni to kako u crvenoj haljini hraniš labudove. Ni tvoje žute čizme naslonjene na koru brezovog drveta dok se sa čašom Tamjenike odmaraš u krošnji drveća, poput devojčice koja je bežala u svoju kuću na drvetu, da bi odatle sa visine jedne krošnje posmatrala svet. Ni kako se u kariranim pantalonama penješ uz stenu okružena replikama dinosaurusa. Ni kako se duriš i umiljavaš, uživaš u šetnjama po snegu i naručuješ kafanske pesme. Ili kako poput drevne boginje Here hodaš koridorima sportskih arena spremna da zapališ olimpijsku vatru. Vidim da još uvek nisi zaboravila, ni odustala da se igraš u pesku. Vidim da ona devojčica koju sam voleo još živi u tebi. I onda srednjoškolka što mi je slomila srce, zbog koje sam mucao i znao da pocrvenim i poželim da pobegnem od sramote, ali još više da progovorim, al nisam znao kako. Još u tebi živi zavodnica hrapavog glasa i širokog osmeha za čijim sam usnama žudio. Još u tebi živi lepota kojoj sam se nadao, koju sam voleo, čak i kad je ona više volela nekog drugog.

Dovoljan je pogled na tu lepotu, pa da se pokrenu svi zupčanici svesti i svi mentalni porcesi, da se, kao lane na izvoru te lepote, napijem vode, pre nego se ponovo pretvorim u rogonju, kojem se divi svet. Jer, život je hteo, da te upoznam, poželim, i kada nisam mogao da te imam, da porastem i razvijem se u ono što sam postao. Kažu da sam postao jelen kapitalac. Puno je onih koji bi sad da me ucmekaju samo da bi mogli da pokažu kožu i rogove okače među svoje trofeje. Ne marim. Ne mogu mi ništa. Ova čudesna šuma na kraju je postala moj dom, i moje kraljevstvo u kojem Ja određujem pravila i suvereno vladam. Postao sam kapetan svoje barke. Naučio da krotim talase, pa čak i da upravljam vetrom. Ovaj svet diše kako bi se napunila moja jedra. Tako sada vidim život. A ti si vetar koji puni moja jedra, koji mi daje snagu. Oduvek si to bila. Zato, oprosti dečaku u meni, što ponekad postane skriveni voajer, što želi da zaviri u svet što se razvio na onoj grani stvarnosti koja se odvojila od grane njegovog života.

Dozvoli da se ponekad, neprimetno, poput Jelene, žene koje nema, senke i utvare, koja je tu, a nije tu, ali mi znamo da je tu, jer gde je smisao, ako je nema, približim i onoj grani stabla života koja mi ne pripada, već pripada tebi, samo da bi pomirisao cvet koji još zrači lepotom, koji još nadahnjuje i puni grudi nadom dovoljnom da se pregura loš dan i ispune svi zahtevi sudbine. Jer, svi mi pripadamo sudbini.

Urd i njene sestre suđaje, svima su nam donele tkanje sudbine, i vezale crven konac oko ruke. Šaputanje suđenice još čujem u noćima punog meseca, kad se približim izvoru što usamljen žubori u dalekoj planini.

Sad  znam svoj put i idem u susret sudbini, opet, osetim potrebu, ponekad, da istražim i one puteve kojima nisam išao. Da saznam ishode… ali više od svega, osetim potrebu, da ponovo probam manu, što je ljude hranila lepotom… onu, što ostala je razbacana duž puta kojim sam kročio… tamo, gde ću naći i tvoje korake…skrivene i zaboravljene među uspomenama…

NIka, noćna molitva

 

Nika, noćna molitva

 

Čim nešto završiš to postane prošlost i rodi se priča koju prepričavaš sebi. Možda, pomislim ponekad, možda, jedino ako je pričam sebi mogu da napravim otklon od sebe samog koji je postojao u vreme kada se priča odigravala. Ne znam, a verujem da ni đavo ne zna. A možda bolje i da ga i ne pitam. Odgovor koji bi mogao čuti verovatno mi se ne bi svideo. Čovek sam, ne volim istinu. Posebno mi ne odgovara suočavanje sa istinom kad se ona razlikuje od onog što mi se čini da želim da bude istina.  Šta ja uostalom znam o istini?

Ponekad pomislim da je ona neodvojiva od mog bića. Uostalom, ja sam to doživeo pa je red da je ja i znam. Ali znam da istina nije u meni. Bar ne sva istina. Moja istina i istina sveta se razlikuju. Ponekad se pitam zašto onda postoji moja istina. Možda bi to bilo dobro pitanje za đavola, ali jutro je tmurno i neću sad da ga budim. Zna da bude mrzovoljan tih dana kad nema sunca. Možda mu nedostaje kao moja vera u istinu, za koju samo slutim da postoji, jer više u nju nisam siguran. Istinu. A i kako bih mogao? Pa zar se ona ne menja kako prolazi vreme…

Puno je ovo pitanja za rano jutro. Posebno kad su oblaci sivi, a kravata te steže i treba da se koncentrišeš na predavanje koje treba održati. Treba da pričaš, nezainteresovanim ljudima, što sede u publici. A kako to da radiš ako ne možeš da se skoncentrišeš na temu i stalno se vraćaš na pojam istine koji te opseda od sinoć.

Nećeš sebi da priznaš zašto te baš sad golica, ali đavo zna. Đavo uvek zna, i kad spava, snom blaženim. Ako može da spava blaženim i mirnim snovima, nakon svih onih vekova provedenih na planini, razapet, dok mu orlušina jede džigericu, a on samo želi da preživi i vrati se među ljude… Da svi imamo ružne snove… i svi ih prećutkujemo… zarad drugih…neka ga neka spava…

Objava… reči ispisane na zidu… Uspomene su samo senke prošlosti…  jesu li Nika… jesu li…  izgleda li tako sa pramca tvog broda na ulazu u luku Samotrake… izgleda li svet tako kad se vratiš svojim korenima i uroniš u zagrljaj voljenog roditelja nakon što si dobila sve bitke… Nisi li ti vodila naša bojna kola u borbi podno Olimapa, nisi li ti krunisala gospodara sveta, nisi li ti bila ona za kojom su uzdisale duše ljudi i jednog titana koji ti to nije priznao… Nije li njegov pad bio utoliko teži, što si ti ostala uz gospodara, kad je on izdatat od ljudi pao pred božanskim gnevom, onog, kome si ti krunu stavila na glavu…

I šta ostaje onom što sad spava blaženim snom… sećanje i melanholija, ili san u kojem još trči za tvojim bosim koracima i nada se… da, prošlost još sadrži dovoljno svetla za one koji ne bi da budu senke…za one, u kojima još ima svetla…

Zašto mi se vraća taj san? Koju mi poruku svemir šalje?

Kameni brežuljci, vojni logor, vatra samo što se ne zagasi. Počastvovan među ljudima stražarim i čuvam san kamenog spavača. Na nebu mesec, zaobljen, beo, pun.

Ko sam ja? Zašto držim koplje i nosim kožni štit. I ovaj štit je li moj? Hoće li me zaštititi ili na njemu doneti? Otkud sav taj Helenizam u mojim snovima. Vraćam li me to moje sećanje u praskozorje i prapočetak svega. Zašto? Šta je to što sam zaboravio što želi da me podseti san ove jesenje noći.

Ali u ovom snu, postoji još jedan, dublji san. San koji čuvam i kojem svedočim, san o vremenu koje je prethodilo ovom svetu. San o noći koja je prethodila padu. I svi smo tu Nika… i on, i ja i ti…

Blaženi san poslednjeg heroja. I ja što svojom voljom bdim. Stražarim, čuvajući sećanje, na tebe Nika, na dan kada smo trčali za tobom, ili je On trčao za tobom, a mi trčali za njim. O kako je to bio veličanstveni dan. Kako se tad disala sloboda. Može li duša jednog čoveka ikad zaboraviti ukus tog dana, mirise i lepet krila furija… Može li se izreći ono što ni na kamen nije mogao da istrpi. Postoji li reč, što dolazi iz duše, koju nismo urezali na kamen, zato što je prejaka za ovaj svet… i o čemu ona govori… Da li je ta reč ljubav… da li je to ono, što je Prometej osećao prema tebi, Nika, da li je to reč koju i ja skrivam u duši, koja bi da ti se preda, a zna da te nije dostojna…

Zašto stražarim, a ne sanjam. Zašto noćas ne mogu da zaspim. Da te sanjam, snom kamenog spavača, snom kojim glina sanja lepotu što pokreće njenog tvorca. Da te sanjam i da ti se predam, da dozvolim da me povedeš, kud god da ti je volja, i da te pratim poput legionara što su pratili Aleksandra, makar me odvela na kraj sveta…

Noćas čuvam njegov san, a znam da sanja tebe. Jer koga bi tvorac čoveka mogao da sanja do tebe i Pandore. Tebe koja ga nisi htela i nje koju on nije hteo…

U ovom svetu ljudi i njihovi tvorci prečesto završe negde između…

Sudbina ponudi dva kraja niti pre nego je veže u omču kojom hvata zalutale duše. Ti i ona, dva kraja niti, odredile ste njegov život i delo… sve ostalo samo je prašina u koju je bačen samo da bi vas dve sreo… i možda baš zato noću sanja… koga do vas dve…

Čovek sam, znam za greh. I bog moj nosi grehove svoje. Teška je duša njegova dok spava. Nekad plače i preklinje Pandoru da mu oprosti najveći od svih grehova – odbacivanje. Noću mladog meseca svedočim neizrecivom bolu o kojem kamen neće progovoriti. Kad mesec sazri, i pojavi se njegova oblina na obzorju noći, njegov san pohita tebi, iznova očišćen od greha. Trči za tvojim osmehom, crvena kraljice Olimpa, trči, kao onoga dana,  kada su titani rušili bogove i dizali nadu… Trči ka tebi, trči zbog tebe, jer ljubav je ono što ga vodi, i ne kaje se, iako zna za usud koji će vas razdvojiti. Ti, što si krune dala bogovima, branićeš poredak uspostavljen njegovom snagom. Ćutaćeš i odricati se, baš kao što se i bogovi odriču onih koji su ih uzdigli. A on neće prestajati da te voli. Ni na kamenim vrhovima Kavkaza, ni bečen u ponor prezira, ni onda kada je proglašen neprijateljem i odbačen od onih za koje se borio.

Ljudima je oprostio, tebi nije morao. Ljubav koju gaji a skriva, veća je i od ljubavi prema delima svojim. Da, naš bog je voleo ljude, i bio sprema na žrtvu da bi nama bilo bolje. I mi smo to znali, a sada ga neki od nas i preziru zbog toga.

Ali o tebi uvek je ćutao. Ni ja stražar njegovog sna, ne bi znao ništa o njoj, da te i sam nisam zavoleo Nika. A zavoleo sam te i dok nisam znao da si to ti. Koliko mi je samo vremena trebalo da te prepoznam, da shvatim ko je Crvena vila kamenog glasa čiji lepet krila ponekad čujem i kad je ne vidim. Al kad ga čujem znam da ću krenuti za njim i da će me na kraju dočekati osmeh neba, u koji ću se predati podignutim rukama pobednika.

Nika, moj bog, ove te noći, ponovo sanja. Osećam tvoj miris. Oseća ga pleme moje. Duh pobede uvlači se u vojnike što će sutra jurišati u susret tebi. Njihovi životi noćas ne postoje, postoji samo želja, a ta želja si ti.

Nika, zoveš li nas to sebi, ili kameni spavač tako hrabri poslednje ostatke svoje vojske želeći da prikaže svoj duh poslednjem među svojim poklonicima…

Nika… da li je i uzlet bio samo san… jesmo li sanjali da letimo… ili su krila data samo tebi… a meni samo potreba i želja da ti se divim… jer ti se i on… najveći među titanima divio…

O Nika… smem li da te sanjam… kada te toliki drugi sanjaju i žele za sebe…

Hoćeš li me sutra uzeti, ili baciti samo prezrivi pogled ka meni, hoćeš li me uzeti ili ćeš pustiti Moreni da me uzme.

I tu se molitva završava.

I završava se san.

Budim se i trčim kroz snove. Duboke i plitke, i tražim te Nika… a ti si tako daleko, ali više se ne bojim. Znam da si uz mene. Šta god da radim uspeće, pobeda mi se nasmešila… još one noći prapočetka, kada se stvarao svet… to je jedina istina koju treba da znam.

Sukuba

Sukuba

 

Sklopim oči i zaspim. Potom sanjam.

U gluvo doba noći dolazi mi u snove. Ima već vremena kako me u snovima opseda miso o njoj.

Misao, ili slika? Ne znam. A rekao bih oboje.

Gledam je usnulim očima. Nije se promenila. Ostala je ista kao što sam je upamtio. A upamtio sam i miris. Sa njom i on dolazi u snove.

Priđe mi, miluje me po kosi, onda me opkorači i zajaše.

Izgubim pojam o vremenu. Ko zna koliko vremena provedemo tako. Ona me draži. Ja se prepuštam. Uvija kukove i jaše po mojoj iznenada razbuđenoj muškosti…

Sve dok je ne iscedi…

Pokupi svaku kap svojom nutrinom lagano se klizajući na sećanju na tvrdoću mladosti, jer čak i u snu, znam da su to neka prošla vremena i da ona nije stvarna. Stvorio ju je moj um. Po slici one, kojoj su pisani drugi ljudi i druga sudbina. Meni je sudbina donela nju – Sukubu.

Bog me se odavno odrekao, pa što onda da se i ja, zbog nje, ne odreknem njega. Zbog nje.

Bolji razlog niti imam, nit mi treba. Konačno, ona mi noću dolazi. Za nju, ja sam plod i žetva. Ono što prethodi, onom čemu služi. A svi služimo nečemu, ili nekom.

Ja svojoj iluziji, ona svom naumu… ili svojoj iluziji… to ne pitam… Ona ne kaže ništa, ali ima onih koji kažu… a, ja baš i ne držim do onog što kažu… ti, koji o svemu imaju nešto da kažu…

I onda, taj trenutak, kad se san menja i iz žudnje postaje mora.

Ponovo me miluje po obrazu. Potom, njena ruka sklizne na ramena, pa na grudi. Spusti je na pravo mesto, pa pritisne. Rebra slomi, a srce isčupa.

Gledam ga – moje srce. Još kuca, a ona ga prinese ustima i zagrize onim svojim debelim crvenim usnama. Prostreli me, uz to, tim svojim ledenim pogledom. Posle se sve zamagli. Još je tu. Na meni. Čujem klepet krila, pa vrištanje…

I onda se probudim… Shvatim – ja vrištim… Nikako da se naviknem na tu sliku, koja se ponavlja. Ako je sudbina, ne marim. Neka bude. Samo, ne bih da, vrištanjem, plašim decu što spavaju u susednom stanu.

Skupljam hrabrost. Godinama. Da je pitam - Jesi li ti samo epizoda u kojoj je um zaveo telo? Ili dar sa neba? Šta si ti?

Bojim se odgovora.

Bojim se napuštanja.

Ne znam čega se bojim. Znam, da se bojim.

Možda, gubitka… Ko zna kako furije reaguju na neugodna pitanja…

Pitam se hoće li me napustiti ako joj postavim pitanja. Hoće li je uvrediti činjenica da ju je usnuli um stvorio po liku žene koja ga je jednom davno, drugačije – onako kako to samo žene znaju, ujela za srce?

Hoće li mi reći da je ovaj san, samo patetični pokušaj, da vratim lepotu, koja me nije htela. Da je bar u snu za sebe osvojim i prigrlim?

Šta će mi reći? Kako će me za srce ujesti, jedna Sukuba, kad je pitam, zašto mi, lice, koje je davno trebalo biti izbrisano iz sećanja, svake noći dolazi u snove?

 

Priča koju radnik nije ispričao o sebi, jer je se stidi, pred sobom

 Nedodirljiva

 

Ja ne tvrdim da te volim, nego da si moja savršena iluzija. Više od toga nisi mogla postati. Ni zakoni sveta, ni zakoni ljubavi to ne dozvoljavaju. Zato, ne budi tužna, ni besna, što tvoje ime ne silazi sa usana mojih i što moje misli ne mogu da prestanu da te dodiruju.

Osećaš li dodir moje žudnje, izraz moje želje koji postoji samo na ovim stranicama koje verovatno nikada nećeš pročitati? A ako ih, kojim slučajem, pročitaš, dozvoli da ti izmamim osmeh. Uostalom, nisi li ti jedino savršenstvo koje sam barem kao ideju ikada dodirnuo. Nije li u tebi utelovljena sva imaginacija, sva iluzija, jednog bića koje te je volelo, neprimetno i stidljivo, iz daleka, ne dopuštajući sebi da ušeta u stvarnost i poruši sve iluzije o savršenstvu koje si za njega prestavljala.

Ti si moj logor i moj san o slobodi. I sve ono što u toj slici ne može biti izraženo rečima.

Moji snovi su kao bodljikava žica kojom je omeđen logor u kojem sam se rođenjem zatekao. Kojem pripadam, već i tom činjenicom da ga nikada nisam napustio i pored svega što mi se u njemu desilo. Jedino što želim da pamtim, iz ovog logora je slika o tebi, onakva kakvu sam je stvorio. Neukaljana, i slobodna. Lepršava. U njoj lepršanje zastave menjam za lepršave haljine, a udarce za milovanja. U njemu si ti, a i nisi u njemu. Dolaziš i odlaziš po svojoj volji koja je meni nedostupna i uzvišena kao volja furija nad bezvoljnim čovekom. Nikada nisam saznao da li si uistinu čovek, ili planinska vila zalutala u svet ljudi. Znam samo da te pamtim kao sliku neba u kojem se kupaju moje oči ispira moja duša. Znam da si lek i melem, jer drugih utešnih misli nemam, do one, u kojem baš ti jašući na zmaju dolaziš da srušiš zidove i ograde i oslobodiš zarobljene duše, a da sam ja samo jedna od njih. A opet, znam da sam ti odan, jer ti si ona misao koja me drži nad provalijom u koju su mnogi već bačeni svojom ili tuđom voljom.

Ljubav, želja, žudnja, potreba za tobom, misao koja me opseda… sad znam da me neće napustiti… čak i ako nisu stvarne… jer ja sam ih stvorio… izrodio kao iluziju u koju sam povio tebe, ponovo rođenu kao vilu što rađa i uznosi želje i bez odobrenja Olimpa, poput Pandore, otvara skrivene škrinje u kojima još postoji nada… a ona će naposletku stvoriti bolji svet… i svi mi, zarobljenici, išetaćemo na slobodu i upoznati skriveni život… a možda i ljubav…

 

Tražeći izgovore

 

Tragam za laganim izgovorom kojim bi objasnio svoje promašaje. Kako bi objasnio kako sam završio tu gde sam danas. Ne nalazim ga. Uzroci moje propasti dublji su od izgovora koje bi mogao smisliti.

Smišljanje izgovora i prebacivanje krivice to je igra uspešnih, nije za one sa margine. Oni na nju nemaju pravo, niti je znaju igrati.

Navikli su na drugačija životna pravila. Ona koja ne priznaju izgovore i poraze, koja iziskuju da se ide napred, uvek i pod svim okolnostima. Utoliko je moj poraz veći. Ili bi bio veći kad bi odustao i pomirio se sa njim.

A to neću moći, zato uzalud tragam za izgovorima dok prikupljam snagu za još jedan pokušaj da se dokažem. Bedni pokušaj, sudiće mnogi, ali to me neće odvratiti od njega. I još po nekog… jer još ih ima u meni…

 

Priča koju radnik nije ispričao o sebi, jer je se stidi, pred sobom

 

Klinac koji je otišao sa majkom kada ga je ostavila da bi se udala za drugog ostavio je beli papir istrgnut iz vežbanke. Trebao je napisati priču o svom ocu, o njegovom poslu, životu, nadi. Pitao ga je za pomoć, ali on nije imao reči ni priča koje bi mu mogao ispričati. Dečak već neko vreme ne dolazi, ni onim ugovorenim danima, kada treba da se viđaju, a jedini podsetnik na njega je beli papir što još stoji na stolu.

Tišina govori sve ono što reči nisu u stanju saopštiti. Beli papir – nije li to izraz praznog bića koje više nema šta reći.

Ispražnjen od sebe, u sobi, jedan čovek sedi nagnut nad parčetom papira i olovkom. Utapa se u žutilu rakije. One lažne žutine nastale tako što su delovi dudovih daščica utopili u industrijskom alkoholu proizvedenom, ne za čoveka, već za konzumente.

Beli papir, to je kao ogledalo. Vređa svojom belinom. Tu uvredu, čovek, mora otrpeti, a samo alkohol mu pomaže da otupi dovoljno da je proguta. Dovoljno da ustane sa stola. Otvori paket piva i sa konzervom u ruci sedne ispred televizora. Onda može da navija za one što još sanjaju da će nešto osvojiti. Nešto beznačajno, jer sva su mora istražena i sve su obale nađene.

Pogled uprt u zvezde rezervisan je za pesnike i sanjare. Valja ga izbegavati da se čovek ne bi i time opterećivao.

Sutra je novi dan i treba rešiti probleme na poslu. Ostvariti ciljeve koju su nam zacrtali naši gospodari. A onda u smiraj dana, ispražnjen od beznačajnih industrijskih sadržaja čovek će sebe ponovo zateći praznim. Baciće pogled na beli papir. Iznerviran skloniće ga iz vidokruga. I nastaviti životnu rutinu.

Uveravaće sebe da je sve uredu. I planiraće novi godišnji odmor... ili neki drugi praznik… poželeće da negde ode, da nešto doživi, a onda će zaspati snom bez snova…

Rano, će zaspati. Da bi se odmorio. Jer sutra je novi radni dan.