Bez sramote i stvarnosti

RAZMIŠLJANJA JEDNOG GREŠNIKA

Nešto je na ovom svetu ispravno, nešto pogrešno, a šta je šta, često zavisi pre od toga ko smo, nego od same prirode stvari. Još nešto je čudno – oni koji nešto čine imaju veliku verovatnoću da greše i tako postanu grešnici, oni koji ne čine ništa uvek su ispravni – bez obzira na to koliko je ne činjenje greh posejan na putu kolektivne propasti.

Ja sam puno grešio, a opet, čini mi se to ispravnijim od onoga što je izabrala konformistička gomila. Ko zna možda i u ovome grešim... ko će ga znati...

KONAČNO OSLOBOĐENJE OD SRAMOTE I STVARNOSTI – IDEALNO OKRUŽENJE NOVOPEČENOG PISCA

Njegov život imao je dva ukleta neprijatelja – sramotu i stvarnost koja su znala uništiti svaku lepu predstavu koju bi zamišljao. Stvarnost je uglavnom dejstvovala spolja dok je sramota pre bila introvertne prirode. Obe su kao što rekosmo delovale u smeru suprotnom od njegovih nadanja i bile vrlo ubedljive tako da ih se klonio kad god je to bilo moguće. Posebno se valjalo kloniti stvarnosti koja je vrebala sa svih strana i bila toliko podmukla da napada bez upozorenja. Sa sramotom su stvari išle lakše, posebno kada je jednoga dana prestao da je oseća pa se kao i svaki bolesnik spašen iz kandži opake bolesti koja ga je dugo morila konačno mogao opustiti i ne misliti o njoj i svim mukama koje je njeno postojanje donelo. I dalje je povremeno znao da ima napade sramote, ali ga je bar ta hronična crta prošla.

Bar su drugi verovali u to. A i njemu je bilo lakše da se ne opterećuje i ne zamara sa bezvezarijama kao što su savest i realnost – mnogo je lakše i bolje bilo prepustiti se i uživati u sopstvenom svetu iluzija.

Tako je jednog dada odlučio da postane pisac. Pokušao je da čak da napiše priču i ona je počinjala sa tim da je njegov život do tada imao dva ukleta neprijatelja... kako je priča ispala procenite sami, ali budite odmah svesni da ako vam se nije dojmila to uopšte više ne dotiče pisca ovih redova, jer on je, kao što rekosmo, već preležao sramotu i distancirao se od stvarnosti na način da mu one više ne mogu nauditi...

sad mu je ostalo samo da piše...

vama da čitate...

ili ne...

LOGORAŠ

„Pustio ih je to da urade. Bog ih je pustio da to urade“, bilo je sve što je izmučena prilika upalih očiju uspela da kaže kada smo konačno dospeli do nje. Bila je prašnjava, ispijena i bolesno bleda. Živi kostur se tresao koliko od hladnoće i gladi toliko od straha. Sreća čak ni sad nije dopirala do njega. Preživeti nije bilo dovoljno da bi se radovao. Ne, kada su svugde oko njega bile razbacane kosti i pepeo onih koje su kremirali.

„Misliš da je to kazna? Čija? Božija?“ pitao je jedan od bolničara koji su u logor utrčali odmah iza nas. Bio je besan i zgađen prizorom. Nekada i sam vernik, tokom poslednjih dana izgubio je veru u boga i ljude.

„Ne. Ljudi su nas kaznili, ne za neki konkretan greh, već zato što su verovali da na to imaju pravo – ubedio ih je u to.“

„Ko? Bog?“ pitao je ponovo kao da mora da zna na koga svaliti krivicu – bog mu se sada činio kao izgledan krivac. Ne i logorašu – on je još verovao – ili bar bio razuman – onoliko koliko neko ko je ovde preživeo može da zadrži razum. Hrapavo je odgovorio: „Hitler.“

TEŠKE RASPRAVE

Prolazeći pored njih načuo sam na trenutak raspravu između profesora religije i biologije. Učinila mi se interesantnom pa sam je zapisao i objavio na blogu koji su pratili moje kolege.

Njih dvojica stojeći na stepeništu rektorata prepirali su se o dokazima egzistencije – kako ljudske tako i nadnaravne.

„Ako Bog ne postoji da li ste se ikada zapitali da li postoji čovek?“

„Pa ovde sam  - znači postojim“

„Bojim se da bog nije tako siguran da čovek postoji – toliko puta ga je razočarao da je pitanje da li njegova zamisao o tom najuzvišenijem od svih bića uopšte još može da stoji.“

„A to znaš jer ga poznaješ?“

„Ja sam sveštenik – svakog dana ga upoznajem.“

Oštroumni pojedinac

SEBIČNA GENERACIJA

Davao sam se... idejama... poslu... drugima... samo ne sebi...

Davao sam se... sve dok me više nije bilo... a onda više nije bilo ni onih kojima sam se davao... ali bez brige... sebična generacija uvek bi pronašla novog davaoca...

DELFI

„Kada ću umreti?“ pitao je Pitiju.

„Uvek“, odgovorila je skoro istog trena. Zabrinut postavio joj je novo pitanje.

„Kada ću živeti?“

„Uvek“

„Kako je to moguće?“ pitao je Pitiju, ali ona više nije imala nikakav odgovor za njega. Umesto nje odgovorio je sveštenik zadužen za tumačenja prorpčinih reči.

„Život je niz trenutaka u vremenu. Kada trenutak mine on je zaključan u prošlosti zauvek, zaključan na isti način kao i kad smrt konačno istisne život iz poslednjeg trenutka koji nam je dat“

OŠTROUMNI POJEDINAC

Čitajući predhodni tekst jedan oštroumni pojedinac došao je do zaključka da su u tkanju prostora i vremena život i smrt ustvari ništa drugo do rajfešlus koji otvara i zatvara mogućnosti koje se u nekoj tačci prostornovremenskog kontinuma pružaju onim entitetima koji se smatraju živim i odlukuju mogućnostima da tako i deluju.

Iako narator nije posebno upućen u univerzalna pitanja navedeno objašnjenje učinilo mu se domišljatim pa ga je dao kao nadopunu predhodnog proročanstva.

U POČETKU BEŠE PAKAO...

U početku beše pakao... tako bar tvrde fizičari... i to ne svakakav pakao... već jedan vrlo poseban pakao u kojem se sve iznova i iznova u beskraj ponavljalo...

Najstrašniji pakao je osuda da se ponovo prpživi isti život na potpuno isti način. I postojao je u jednom trenutku razvoja našeg univerzuma. Neki ga još nazovaju i ekvilibrijum, ali pakao je ime koje mu sigurno bolje pristaje...

Osuđenici su živeli u posebnom delu svemira upravo na granici na kojoj se širenje i gravitacija potiru, a procesi rađanja i smrti zvezda periodično ponavljaju. Strahota pakla ogledala se i u tome da osuđenici nisu bili svesni svoje osude – živeli su svoje živote na potpuno istovetan način svaki put ne menjajući pri tom ni jedan detalj svog života, odluku ili bar misao... Tako su prolazili eoni sve dok jedan od prokletnika nije postao svestan, ali ne svog položaja, ne, postao je svestan da u pitanju konkretne dame greši i da sebi neće oprostiti ako dopusti da je izgubi pa je odlučio da promeni tok sudbine – ova odluka kako će se kasnije pokazati promeniće sudbinu i prirodu univerzuma osudivši ga na rast i konačno smrt hlađenjem... a sve je počelo sa jednom ženom... uostalom.... nije li to ustvari početak svake priče... (pa zašto ne bi bile i one o našem univerzumu)

ŽIVOT SE UVEK VRAĆA

Tek mnogo godina po očevom ubistvu shvatio sam koliko duboko je on bio hrišćanin u duši. Nikada nije pričao niti pak, da ja to znam, verovao u uskrsnuće, ali mi je još dok sam bio dete i slabo povezivao stvari skrenuo pažnju na to da je iznad dedinog groba iznikla breza. Tada nisam shvatio značenje ovog događaja, šta više, bio sam ubeđen da ju je otac posadio ne bi li pružala prijatan hlad posetiocima koji su došli da posete mesto na kojem je deda sahranjen.

U godinama nakon očevog ubistva pošto smo se odselili nismo često posećivali njegov grob. Posle smrti majke kako nismo mogli da održavamo betonirali smo grobnicu trudeći se da je bar na taj način držimo urednom.

Retko smo dolazili. Posebno ja. Tu sam sahranio roditelje, snove, budućnost. Prokužen imenom i očekivanjima potucao sam se po svetu retko posećujući grad svog detinjstva, porodičnu kuću i groblje na kojem su sahranjeni.

Jednoga dana dvadeset godina od očevog ubistva posetio sam groblje. Nisam odmah uspeo da nađem grob – ne zbog činjenice da se groblje proširilo i naraslo već što nisam očekivao nikakvo rastinje na mestu na kojem smo ih ukopali. A opet na mestu neposredno uz spomenik stajala je jedna već poprilično debela breza, dok je sa druge strane stajala još jedna i hladom od sunca zaklanjala mesto na kojem su sahranjeni.

Pitao sam grobare ko je i kada zasadio drveće i treba li nešto za to da platim, a upravnik groblja me je sa čuđenjem gledao – zar breze niste zasadili vi – ne, odgovrih i onda se setih očevih reči – život se uvek vraća, jednoga dana kada odem ako budem imao sreće i od mene će izrasti drvo

CRTICE IZ IZJAVE OPTUŽENOG U SLUČAJU LIKVIDACIJE BRAČNOG DRUGA DRUGOOPTUŽENE N.N.

„Trenutak kada sam postao svetan da je volim? Bio sam daleko od nje sa drugom ženom, prijateljicom. Zamišljeno sam je pratio tokom čitavog dana koji je ona neuobičajeno svojoj prirodi provela u kupovini. I tako stojim sam u predvorju velike hale neke robne kuće i gledam jednu zelenu haljinu. U duši mi se oblikuje jedan utisak... i taj utisak struji telom dok me u potpunosti ne osvoji. Kad to uradi više ne popušta. Tad postajem svestan da ej volim... a onda lagani ubod tuge – ona nije tu kraj mene. Živi sa drugim muškarcem. Tada se u mojoj glavi rađa plan. Godine provedene u izučavanju ratne veštine konačno pokazuju svoj smisao. Pripremam se za bitku čiji će ishod odlučiti o sreći i nesreći. Tako je to sa ljubavlju. Blagodarna prema jednima, okrutna i gruba prema drugima. A ja želim da verujem da ću je sebi privoleti...“

......

„Nisam se bojao da ću se zaljubiti kao nikada pre, nego kao nikada posle... a slutio sam da će zaljubljenost , bar njena biti kratkog daha...“

......

„Krao sam je... koliko sam mogao... koliko mi je dopuštala... a istovremeno beskrajno je voleo, bez ustručavanja, gde drugde do u vlastitim snovima... tek retko sam se ususđivao da joj ih priznam...“

......

„Želim samo da se vratim u taj trenutak pre nego što je sve krenulo po zlu...“

Razgovori u četri oka

BUĐENJE

Obećanja kojima me život obasipao na početku rano su isčilela. Ostala je samo stvarnost nimalo poput obećane. Projektovao sam sebe za jednu drugu realnost koja je bila sve dalja od svakodnevnog ja. Nisam se baš uklapao, ali sam se trudio. Tako neprimetno, vremenom, uz napor i trud, gubio sam sve ono što nije bila uloga koja mi je dodeljena od stane drugih, a sve više sam se uživljavao u ulogu verujući da je to moje stvarno ja ili kako god da to što sam postao nazovemo. Konačno više sebe nisam razlikovao od dodeljene uloge... godinama...

A onda sam se jednoga dana probudio, shvatio da nisam rođen za glumca, prestao da se prilagođavam i počeo da živim... iskreno...

BUĐENJE II

Ljubav, požuda, želja, strast... kolaju i najskrovitijim delovima tela čim pomislim na nju. Krv polako otiče ostavljajući prostora za osećanja koja me prvo peckaju pa bodu i razdiru dovodeći me na čas do smeha, a onda brzo nestaju ostavljajući me na ivici plača. Razapet između onoga što osećam i onoga što želim provodim usamljeničke dane moje mladosti nedovoljno kadar da sebi priskrbim onu koja pokreće ovu internu dramu. Takva je moja najranija mladost. Ništa nisu bolji ni studentski dani. A onda kratak uzlet prekida kolotečina kuća – posao. Spoljni svet polako postaje sivlji, a unutrašnji manje razdražljiv, naposledku dosadan i uspavan, sve do časa dok ga ona ponovo ne ustalasa. A onda se cela stvar vrati na početak i ja opet osetim želju, strast, požudu, a iza i ispod svega ljubav. Njihov prodor postaje činjenica koja se ne može ignorisati, a ona je poput prolećnog sunca - jedini izvor svekolikog čuda i buđenja prirode.

O HEROJIMA I NJIHOVIM RAZLOZIMA

„Imao je svoje razloge“, rekao je sveštenik na opelu. Ako su i postojali razlozi koji su ga odveli u rat, ja njegov brat, nisam se slagao sa njima. Nisam se slagao ni sa konačnim i nepromenjivim ishodom do kojeg su doveli.

Opet, niko me nije pitao.

Ni kada je otišao, ni kada je vraćen.

Bio sam premali i premald u očima odraslih ljudi da bi mogao da imam svoje mišljenje. Bio sam dete. Tako su govorili. A opet, kao da sam jedini ja tog zloslutnog jutra mogao da primetim da to što ima razloge ne znači da razlozi  moraju i biti istina.

Sve je bila laž.

Laž koja mi je oduzela brata.

RAZGOVORI U ČETRI OKA

„Celog života bila si u vezi sa tim čovekom“, prebacio joj je sin. Iako ga je volela više od bilo čega na svetu i samo zbog njega ostala u nesretnom braku sa njegovim ocem nije zaboravila da je ona ta koja je njega rodila, a ne obrnuto. Nije imala nameru da sluša njegove trijade ozlojećenosti ili besa, ni da se pravda. Nije se stidela onoga što je radila.

„Uzimala sam onoliko radosti koliko mi je bilo na raspolaganju. Neću se izvinjavati ili pravdati zbog toga“, odgovorila je. Rastojanje među njima najednom postaje provalija u koju bi on rado bacio majku. Ali ruke ga neslušaju, telo ga nesluša, mozak vrišti, ali na posledku ni on ga nesluša. On shvata da je otkad pamti brak njegovih roditelja prilično rđav i bedan na mnogo načina. I duhovno i telesno. To nije slika srećne i skladne porodice već laž i prevara u koju zavijaju svoju svarnost pre nego dozvole ikome da u nju zaviri.

Sada shvata da ona – njegova majka kupuje svoj svakodnevni život lažima i prevarom. Vredan je toga. Njoj... i njima verovatno... iako se još ne miri sa činjenicama jasno oseća da je dovoljno vredan njemu – takav kakav jeste – bez obzira što je sve oko njega laž – jer to je udobna laž u kojoj je odrastao i bezrezervno verovao sve do sad...

Analizira šta se sad promenilo sa majčinim priznanjem i shvata da osim saznanja ništa drugo se uistinu nije promenilo. Postupci zatočeni u prošlosti tamo će i ostati – na to niko ne može uticati. Majka očito ne želi da ih menja, niti ih se stidi.

Tišina, i opet tišina. Ćutanje ispunjeno srdžbom nestaje i ustupa mesto prisnosti koja jedino može da psotoji između deteta i njegove majke. Sada je gleda drugim očima. Nije mu pravo, ali je ne osuđuje.

Na kraju ona se prva odvaži da progovori. „Znam da te boli i da imaš gomilu pitanja. Ako hoćeš možemo da nastavimo razgovor i ja ću ti sve ispričati. Ako nećeš možemo i da ćutimo – samo da sedimo i osećamo da smo privrženi jedno drugom, jer to se nikada nije promenilo. Niti će.“

Ćuti, podiže glavu i gleda u njene tamne oči.

„Možeš da mi kažeš što god hoćeš – ti si me rodila – ili što god moraš.“

„Jedino što ikada moram da kažem je da te volim. I da sam te volela od prvog trenutka kada sam osetila kako se migoljiš dok sam te nosila u trudnoći – to se nikada nije promenilo niti će se promeniti.“

Potom su ponovo ćutali. Pustili su tišinu da im pomogne da naću reči. A onda su pričali dugo u noć.

PRIBLIŽAVANJE SREĆI

SKUČENOST KOJA VODI U PRETERANU OBAZRIVOST

Malo mesto, svi se poznaju, svako zaviruje u tuđi život. Ona se plaši da bi neko mogao da ih otkrije. Zato ga odbija. Još nije vreme, pomišlja u tom trenutku. Što se njega tiče, vreme je već prošlo. Zauvek. Okreće se i odlazi drugoj koja nije tako snabežljive prirode i koja mu se odmah prepušta.

Propustila je svoju šansu pomišlja, a u stvari nikada je nije ni dala. Ni sebi.  Ni njemu.

ZALJUBLJENI ŠPIJUN

On nevidljiv, ona upadljiva nikako nisu bili stvoreni za par. Posebno jer je priroda njegovog posla zahtevala tajnovitost. Špijuni i manekenke koegzistiraju samo u filmovima o Džems Bondu, ne u stvarnosti, bar ne u onoj stvarnosuti koja mu je polako izmicala iz ruku vukući sa sobom i ženu koja ga je opčinila. U nekom drugom svetu i drugim okolnostima zasigurno bi bili lep par.

KOLIKO BLIZU SI SE PRIMAKAO SREĆI

Padao je mrak, nas dvojica smo šetali asfaltiranim putem kroz šumu zamišljeni i udubljeni svako u svoje misli.

„Koliko blizu si se primakao sreći?“ pitao me je prijatelj pred kojim nisam imao tajni. Znao je za moje ljubavne jade još od najranijih dana i primećivao ono što bi drugima promicalo.

„Kako znaš?“

„Dovoljno te poznajem da znam da sreća postoji, da si je sreo i da je još nisi privoleo, dakle, koliko blizu si prišao sada?“

„Pa prošli put sam pronašao sreću i dodirnuo je, jedino nisam uspeo da je nagovorim da se razvede i uda za mene“, klimnuo je glavom ne kao znak odobravanja, već kao dokaz da se još uvek seća ’te epizode’. Obojici, vremenom je postalo jasno da se epizoda neće pnoviti. Meni, jer ona nije htela reprizu, a njemu, jer je verovao da sam se uozbiljio kada je u pitanju izbor žena. Promenio se jesam, i uozbiljio, samo ne na način na koji bi to društvo smatralo adekvatnim, i dalje sam imao visoke kriterijume i naginjao samo opčinjavajućim primercima koje su mogle da me ostave bez daha i da zasijaju tako silovito da bi u njihovom prisustvu i sunce izgledalo nekako bledunjavo i nedovoljno atraktivno. Neke su plenile lepotom, neke intelektom, neke bile duhovite, ali sve su bile ideal kojem sam se primicao od trenutka kada sam postao svestan onoga što želim. Iako je posedovala sve nabrojano, ona se ipak razlikovala. Već smo se sreli – još onog dana kada mi je kao dečaku proricana sudbina.

Sudbina – teška reč, a opet nesporno adekvatna za način na koji sam doživljavao pojavu te žene u svom životu. I kako to obično biva u životima vremešnih neženja sudbina nije bila laka za pridobiti je. Jasno mi je stavila do znanja da ima nekog drugog o kome razmišlja i da joj u tom smislu nisam na pameti, te da me doživljava kao prijatelja. Da stvar bude gora nije ispostaljala ni bilo kakve zahteve tako da je skoro i uspela da me ubedi u svoju nezainteresovanost. Dakle, prvi problem je bilo zainteresovati sudbinu za moje postojanje, a tek onda sačekati zahteve koji će sigurno biti uspostavljeni na putu ispunjenja proročanstva.

„Znam da postoji“, odgovorio sam. To nije bio odgovor koji je zadovoljavao mog prijatelja pa mi je rukom dao znak da nastavim.

„Siguran sam da postoji, jer sam je upoznao.“

„I kako je prošlo upoznavanje sa sudbinom?“ Morao sam malo da porazmislim pre nego što sam odgovorio, ipak je prošlo dosta vremena od tad.

„Pitao sam je šta ona tu radi?“

„Interesantno, i šta je odgovorila?“

„Da tu radi – u smislu da je tu zaposlena.“

„Nezgodno. To bi moglo da implicira da je tu zbog posla, a ne iz sudbonosnih razloga.“

„Teoretski da, uglavnom je tako u životu, ali ako porazmisliš shvatićeš da i sudbina mora jednom da se nađe negde gde treba da ti preseče put pa što to ne bi bilo na poslu?“

„Presekla ti je put? Kako je to izvela?“

„Sela je prekopta mene – nije li to dovoljan dokaz sudbonosnog - nije se pomerala, a opet, nisam mogao nigde dalje“ Na ovo prijatelj me je znatiželjno pogledao pa sam brže bolje nastavio: „Nisam želeo nigde dalje da idem“

„Dakle, ukopao si se u mestu i to protumačio sudbinskim potezom?“ iako umoran od pešačenja jasno sam mogao da vidim da mu je postalo zanimljivo.

„Ne. Prepoznavanje je bilo trenutno i nedvosmisleno, video sam svoju ćerku – onu koja se još nije rodila, a trebalo mi je vremena da shvatim da ustvari gledam u njenu majku – ne bi me čudilo da je tad pomislila da sam smotan.“

„Nemoj mi reći da si joj to saopštio“

„Šta?“

„Da je ona majka tvoje nerođene ćerke – to je tako otrcana fora da ni moja baba više ne bi pala na nju.“

„Negajim takve iluzije kada u pitanju tvoja baba. I ne, nisam joj rekao. Pazim šta govorim u njenom prisustvu i ne spominjem Rachel.“

„Zašto je ne spominješ? Ako sam dobro shvatio ona će biti i njena ćerka.“

„Hoće, kada se rodi. Sada je ne spominjemo.“

„A šta spominjete?“

„Neobavezne teme. Nešto što nikako ne bi moglo da dovede u nepriliku neko od nas dvoje.“

„Tako se ne razgovara sa sudbinom. Sa njom moraš biti otvoren, a ona će prema tebi biti brutalna – tako to ide.“

„Do kad?“

„Dok je ne osvojoš, privoliš, ubediš ili šta god da se kod vas radi sa sudbinom. Dakle koliko si joj se približio ovaj put? Sreći, ne sudbini.“

„Dovoljno da znam da sreća postoji, da sam je sreo i da je još nisam sebi privoleo, dovoljno da shvatim da nemam ništa bitnije ili značajnije da radim u životu do da joj se umiljavam sve dok me ona ne prihvati i priglrli...“

„Radiš li na tome?“

„Više mislim nego radim. Idem oprezno, sada moram tako – preveliki je ulog. Život moje ćerke zavisi od toga. Moram da je pridobijem ne samo zbog sebe već i zarad nje. Svakoga dana mislim o tome kako da je privučem i privolim...“ Nisam stigao da završim rečenicu, a prijetelj mi je pokroviteljski spustio ruku na rame i glavom pokazao na pun mesec koji više nije zaklanjala šuma. Nisam ni primetio kada je izašao iza stabala u potpuosti razbijajući tamu koju je do tad samo mestimično narušavalo stubno osvetljenje. Bio je nisko nad horizontom i obasjavao je uzan i krivudav put koji se sad okupan mesečinom otvarao pred nama.

„Ne brini se. Sudbina će već pronaći način...“