Oštroumni pojedinac

SEBIČNA GENERACIJA

Davao sam se... idejama... poslu... drugima... samo ne sebi...

Davao sam se... sve dok me više nije bilo... a onda više nije bilo ni onih kojima sam se davao... ali bez brige... sebična generacija uvek bi pronašla novog davaoca...

DELFI

„Kada ću umreti?“ pitao je Pitiju.

„Uvek“, odgovorila je skoro istog trena. Zabrinut postavio joj je novo pitanje.

„Kada ću živeti?“

„Uvek“

„Kako je to moguće?“ pitao je Pitiju, ali ona više nije imala nikakav odgovor za njega. Umesto nje odgovorio je sveštenik zadužen za tumačenja prorpčinih reči.

„Život je niz trenutaka u vremenu. Kada trenutak mine on je zaključan u prošlosti zauvek, zaključan na isti način kao i kad smrt konačno istisne život iz poslednjeg trenutka koji nam je dat“

OŠTROUMNI POJEDINAC

Čitajući predhodni tekst jedan oštroumni pojedinac došao je do zaključka da su u tkanju prostora i vremena život i smrt ustvari ništa drugo do rajfešlus koji otvara i zatvara mogućnosti koje se u nekoj tačci prostornovremenskog kontinuma pružaju onim entitetima koji se smatraju živim i odlukuju mogućnostima da tako i deluju.

Iako narator nije posebno upućen u univerzalna pitanja navedeno objašnjenje učinilo mu se domišljatim pa ga je dao kao nadopunu predhodnog proročanstva.

U POČETKU BEŠE PAKAO...

U početku beše pakao... tako bar tvrde fizičari... i to ne svakakav pakao... već jedan vrlo poseban pakao u kojem se sve iznova i iznova u beskraj ponavljalo...

Najstrašniji pakao je osuda da se ponovo prpživi isti život na potpuno isti način. I postojao je u jednom trenutku razvoja našeg univerzuma. Neki ga još nazovaju i ekvilibrijum, ali pakao je ime koje mu sigurno bolje pristaje...

Osuđenici su živeli u posebnom delu svemira upravo na granici na kojoj se širenje i gravitacija potiru, a procesi rađanja i smrti zvezda periodično ponavljaju. Strahota pakla ogledala se i u tome da osuđenici nisu bili svesni svoje osude – živeli su svoje živote na potpuno istovetan način svaki put ne menjajući pri tom ni jedan detalj svog života, odluku ili bar misao... Tako su prolazili eoni sve dok jedan od prokletnika nije postao svestan, ali ne svog položaja, ne, postao je svestan da u pitanju konkretne dame greši i da sebi neće oprostiti ako dopusti da je izgubi pa je odlučio da promeni tok sudbine – ova odluka kako će se kasnije pokazati promeniće sudbinu i prirodu univerzuma osudivši ga na rast i konačno smrt hlađenjem... a sve je počelo sa jednom ženom... uostalom.... nije li to ustvari početak svake priče... (pa zašto ne bi bile i one o našem univerzumu)

ŽIVOT SE UVEK VRAĆA

Tek mnogo godina po očevom ubistvu shvatio sam koliko duboko je on bio hrišćanin u duši. Nikada nije pričao niti pak, da ja to znam, verovao u uskrsnuće, ali mi je još dok sam bio dete i slabo povezivao stvari skrenuo pažnju na to da je iznad dedinog groba iznikla breza. Tada nisam shvatio značenje ovog događaja, šta više, bio sam ubeđen da ju je otac posadio ne bi li pružala prijatan hlad posetiocima koji su došli da posete mesto na kojem je deda sahranjen.

U godinama nakon očevog ubistva pošto smo se odselili nismo često posećivali njegov grob. Posle smrti majke kako nismo mogli da održavamo betonirali smo grobnicu trudeći se da je bar na taj način držimo urednom.

Retko smo dolazili. Posebno ja. Tu sam sahranio roditelje, snove, budućnost. Prokužen imenom i očekivanjima potucao sam se po svetu retko posećujući grad svog detinjstva, porodičnu kuću i groblje na kojem su sahranjeni.

Jednoga dana dvadeset godina od očevog ubistva posetio sam groblje. Nisam odmah uspeo da nađem grob – ne zbog činjenice da se groblje proširilo i naraslo već što nisam očekivao nikakvo rastinje na mestu na kojem smo ih ukopali. A opet na mestu neposredno uz spomenik stajala je jedna već poprilično debela breza, dok je sa druge strane stajala još jedna i hladom od sunca zaklanjala mesto na kojem su sahranjeni.

Pitao sam grobare ko je i kada zasadio drveće i treba li nešto za to da platim, a upravnik groblja me je sa čuđenjem gledao – zar breze niste zasadili vi – ne, odgovrih i onda se setih očevih reči – život se uvek vraća, jednoga dana kada odem ako budem imao sreće i od mene će izrasti drvo

CRTICE IZ IZJAVE OPTUŽENOG U SLUČAJU LIKVIDACIJE BRAČNOG DRUGA DRUGOOPTUŽENE N.N.

„Trenutak kada sam postao svetan da je volim? Bio sam daleko od nje sa drugom ženom, prijateljicom. Zamišljeno sam je pratio tokom čitavog dana koji je ona neuobičajeno svojoj prirodi provela u kupovini. I tako stojim sam u predvorju velike hale neke robne kuće i gledam jednu zelenu haljinu. U duši mi se oblikuje jedan utisak... i taj utisak struji telom dok me u potpunosti ne osvoji. Kad to uradi više ne popušta. Tad postajem svestan da ej volim... a onda lagani ubod tuge – ona nije tu kraj mene. Živi sa drugim muškarcem. Tada se u mojoj glavi rađa plan. Godine provedene u izučavanju ratne veštine konačno pokazuju svoj smisao. Pripremam se za bitku čiji će ishod odlučiti o sreći i nesreći. Tako je to sa ljubavlju. Blagodarna prema jednima, okrutna i gruba prema drugima. A ja želim da verujem da ću je sebi privoleti...“

......

„Nisam se bojao da ću se zaljubiti kao nikada pre, nego kao nikada posle... a slutio sam da će zaljubljenost , bar njena biti kratkog daha...“

......

„Krao sam je... koliko sam mogao... koliko mi je dopuštala... a istovremeno beskrajno je voleo, bez ustručavanja, gde drugde do u vlastitim snovima... tek retko sam se ususđivao da joj ih priznam...“

......

„Želim samo da se vratim u taj trenutak pre nego što je sve krenulo po zlu...“