PRIBLIŽAVANJE SREĆI

SKUČENOST KOJA VODI U PRETERANU OBAZRIVOST

Malo mesto, svi se poznaju, svako zaviruje u tuđi život. Ona se plaši da bi neko mogao da ih otkrije. Zato ga odbija. Još nije vreme, pomišlja u tom trenutku. Što se njega tiče, vreme je već prošlo. Zauvek. Okreće se i odlazi drugoj koja nije tako snabežljive prirode i koja mu se odmah prepušta.

Propustila je svoju šansu pomišlja, a u stvari nikada je nije ni dala. Ni sebi.  Ni njemu.

ZALJUBLJENI ŠPIJUN

On nevidljiv, ona upadljiva nikako nisu bili stvoreni za par. Posebno jer je priroda njegovog posla zahtevala tajnovitost. Špijuni i manekenke koegzistiraju samo u filmovima o Džems Bondu, ne u stvarnosti, bar ne u onoj stvarnosuti koja mu je polako izmicala iz ruku vukući sa sobom i ženu koja ga je opčinila. U nekom drugom svetu i drugim okolnostima zasigurno bi bili lep par.

KOLIKO BLIZU SI SE PRIMAKAO SREĆI

Padao je mrak, nas dvojica smo šetali asfaltiranim putem kroz šumu zamišljeni i udubljeni svako u svoje misli.

„Koliko blizu si se primakao sreći?“ pitao me je prijatelj pred kojim nisam imao tajni. Znao je za moje ljubavne jade još od najranijih dana i primećivao ono što bi drugima promicalo.

„Kako znaš?“

„Dovoljno te poznajem da znam da sreća postoji, da si je sreo i da je još nisi privoleo, dakle, koliko blizu si prišao sada?“

„Pa prošli put sam pronašao sreću i dodirnuo je, jedino nisam uspeo da je nagovorim da se razvede i uda za mene“, klimnuo je glavom ne kao znak odobravanja, već kao dokaz da se još uvek seća ’te epizode’. Obojici, vremenom je postalo jasno da se epizoda neće pnoviti. Meni, jer ona nije htela reprizu, a njemu, jer je verovao da sam se uozbiljio kada je u pitanju izbor žena. Promenio se jesam, i uozbiljio, samo ne na način na koji bi to društvo smatralo adekvatnim, i dalje sam imao visoke kriterijume i naginjao samo opčinjavajućim primercima koje su mogle da me ostave bez daha i da zasijaju tako silovito da bi u njihovom prisustvu i sunce izgledalo nekako bledunjavo i nedovoljno atraktivno. Neke su plenile lepotom, neke intelektom, neke bile duhovite, ali sve su bile ideal kojem sam se primicao od trenutka kada sam postao svestan onoga što želim. Iako je posedovala sve nabrojano, ona se ipak razlikovala. Već smo se sreli – još onog dana kada mi je kao dečaku proricana sudbina.

Sudbina – teška reč, a opet nesporno adekvatna za način na koji sam doživljavao pojavu te žene u svom životu. I kako to obično biva u životima vremešnih neženja sudbina nije bila laka za pridobiti je. Jasno mi je stavila do znanja da ima nekog drugog o kome razmišlja i da joj u tom smislu nisam na pameti, te da me doživljava kao prijatelja. Da stvar bude gora nije ispostaljala ni bilo kakve zahteve tako da je skoro i uspela da me ubedi u svoju nezainteresovanost. Dakle, prvi problem je bilo zainteresovati sudbinu za moje postojanje, a tek onda sačekati zahteve koji će sigurno biti uspostavljeni na putu ispunjenja proročanstva.

„Znam da postoji“, odgovorio sam. To nije bio odgovor koji je zadovoljavao mog prijatelja pa mi je rukom dao znak da nastavim.

„Siguran sam da postoji, jer sam je upoznao.“

„I kako je prošlo upoznavanje sa sudbinom?“ Morao sam malo da porazmislim pre nego što sam odgovorio, ipak je prošlo dosta vremena od tad.

„Pitao sam je šta ona tu radi?“

„Interesantno, i šta je odgovorila?“

„Da tu radi – u smislu da je tu zaposlena.“

„Nezgodno. To bi moglo da implicira da je tu zbog posla, a ne iz sudbonosnih razloga.“

„Teoretski da, uglavnom je tako u životu, ali ako porazmisliš shvatićeš da i sudbina mora jednom da se nađe negde gde treba da ti preseče put pa što to ne bi bilo na poslu?“

„Presekla ti je put? Kako je to izvela?“

„Sela je prekopta mene – nije li to dovoljan dokaz sudbonosnog - nije se pomerala, a opet, nisam mogao nigde dalje“ Na ovo prijatelj me je znatiželjno pogledao pa sam brže bolje nastavio: „Nisam želeo nigde dalje da idem“

„Dakle, ukopao si se u mestu i to protumačio sudbinskim potezom?“ iako umoran od pešačenja jasno sam mogao da vidim da mu je postalo zanimljivo.

„Ne. Prepoznavanje je bilo trenutno i nedvosmisleno, video sam svoju ćerku – onu koja se još nije rodila, a trebalo mi je vremena da shvatim da ustvari gledam u njenu majku – ne bi me čudilo da je tad pomislila da sam smotan.“

„Nemoj mi reći da si joj to saopštio“

„Šta?“

„Da je ona majka tvoje nerođene ćerke – to je tako otrcana fora da ni moja baba više ne bi pala na nju.“

„Negajim takve iluzije kada u pitanju tvoja baba. I ne, nisam joj rekao. Pazim šta govorim u njenom prisustvu i ne spominjem Rachel.“

„Zašto je ne spominješ? Ako sam dobro shvatio ona će biti i njena ćerka.“

„Hoće, kada se rodi. Sada je ne spominjemo.“

„A šta spominjete?“

„Neobavezne teme. Nešto što nikako ne bi moglo da dovede u nepriliku neko od nas dvoje.“

„Tako se ne razgovara sa sudbinom. Sa njom moraš biti otvoren, a ona će prema tebi biti brutalna – tako to ide.“

„Do kad?“

„Dok je ne osvojoš, privoliš, ubediš ili šta god da se kod vas radi sa sudbinom. Dakle koliko si joj se približio ovaj put? Sreći, ne sudbini.“

„Dovoljno da znam da sreća postoji, da sam je sreo i da je još nisam sebi privoleo, dovoljno da shvatim da nemam ništa bitnije ili značajnije da radim u životu do da joj se umiljavam sve dok me ona ne prihvati i priglrli...“

„Radiš li na tome?“

„Više mislim nego radim. Idem oprezno, sada moram tako – preveliki je ulog. Život moje ćerke zavisi od toga. Moram da je pridobijem ne samo zbog sebe već i zarad nje. Svakoga dana mislim o tome kako da je privučem i privolim...“ Nisam stigao da završim rečenicu, a prijetelj mi je pokroviteljski spustio ruku na rame i glavom pokazao na pun mesec koji više nije zaklanjala šuma. Nisam ni primetio kada je izašao iza stabala u potpuosti razbijajući tamu koju je do tad samo mestimično narušavalo stubno osvetljenje. Bio je nisko nad horizontom i obasjavao je uzan i krivudav put koji se sad okupan mesečinom otvarao pred nama.

„Ne brini se. Sudbina će već pronaći način...“