Nedovoljno opremljen

KOSMOS

Bezobličan u tami čekao je čudo, a onda  se u kratkom trenu singulariteta raspršio u pravcu tame i ispunio je ponekim svetlom.

Gledam ga i pitam se kada će pogasiti sva svoja svetla, kada će ponovo zaroniti u tamu.

U CENTRU PAŽNJE  

„Civilizacija im se brzo razvija, možda je vreme da ih posetimo“, rekao je jedan od oficira na svemirskom brodu koji se približavao zemlji.

„Zašto? Uskoro će nestati“, pitao je komandant.

„Kako si tako siguran u to?“

„Sedam milijardi ljudi i svi žele imati sve. To priroda ove planete ne može izdržati“, čulo se iz zvučnika. Vanzemaljac je malo porazmislio o zaključku brodskog kompjutera i okrenuo letelicu. Otišli su dugde u potrazi za inteligentnim bićima nalik sebi.

Nisu još posetili zemlju.

 Možda zato što se nismo promenili i postali skromniji. Još u dubini duše verujemo da ceo kosmos treba da se okreće oko čoveka. Toliko je naše samoljublje – moglo bi nas ubiti.

SVRAB

Zasvrbelo je... pa se počešala... pa joj prešlo u naviku...

LOŠE OPREMLJEN

Rekla mi je: „Nisi opremljen za ovo iskustvo“, a onda otišla sa opremljenijim. Ostao sam sam mrzeći svoju opremu – malo šta se promenilo do danas.

NEODLUČNOST

Neodlučnost njenog ljubavnika bila je očita. Razapet između dve žene nije se usuđivao da jednoj predloži razvod, a drugoj brak. Neodlučnost je imala i svoju pragmatičnu stranu, dobijao je obe po najnižoj mogućoj ceni. Odlučila je da joj je dosta sa devalviranjem njene ličnosti i preuzela stvar u svoje ruke. Otišla je i srela se sa konkurentkinjom. Razočarala se njenim izgledom i ponašanjem. Muškarac koji je mogao da izabere takvu ženu nije je zasluživao. Otkačila ga je.

SLEPI MIŠ

Veliki sivi pacov bio je besan na svoju ženku. Ne samo da ga je u njegovom odsustvu prevarila, već je to učinila sa dalekim rođakom – slepcom – kako su ga zvali.

Nakon što ju je proprisno izudarao i izujedao za zadnje noge konačno se primirio. Pomisao na to da je to bio akt milosti prema slepom rođaku donekle ga je umirila. Nije ni slutio da ga ona ne sažaljeva, već suprotno, doživljava kao superiornog. U njenim očima on je bio letač i prkosio svim sivim pacovima koji su se valjali po prašini.

On koji je go i bez krzna visio glavom prema zemlji i kojeg je vodio mesec odavno je san svih ženki belih i sivih miševa... i po koje ženke pacova... a od nedavno i njen san.

San koji prati tajna nada da će joj obasjan mesečinom ponovo doći jedne noći.

OGOLJENI I

Nije imao uspeha kao pisac, ipak njoj se dopadalo to što je pisao. Smatrala je da može da mu pomogne da prevaziđe stvaralačku blokadu u koju je zapao Odlučila je da mu ispriča nešto veoma intimno. Rekla je: „Ispričaću ti kako sam preživela nasrtaj na sebe. Hoću da to uradim.“ Imala je samo jedan uslov – moraće da se zaključaju u njenoj kancelariji. Nije objašnjavala pojedinosti već samo rekla da će morati da se ogoli pred njim.

To je i uradila ispričavši mu priču o pokušaju silovanja i ubistva koji je preživela. Vrativši se u mislima ponovo na to mesto potresla se i počela da drhti. Jedino što je mogao da uradi bilo je da je zagrli. Poželeo je da i sam ode na to mesto u odbrani je pesnicama ili oružjem. Nije bitno kako, samo da je sigurna. Zagrljaj i toplina njenog tela odjednom bili su bitniji od bilo čega drugog. Tada je shvatio da je voli. I sve se promenilo.

OGOLJENI II

Kada je rekla da će morati da se ogoli njegov mozak skoro trenutno bio je vraćen u metež poslednjeg rata. Nije čuo šta mu je još rekla pre nego što je zbog posla morala da ga ostavi samog u kancelariji na nekoliko minuta.

Leđima je bio naslonjen na stenu. Vojnici su pucali prema kućama iako nisu jasno videli metu. Kamion-cisterna stajao je po sredini puta, a transporteri su bili pomereni u stranu.

Između zaklona i cisterne bilo je dvadesetak koraka praznine – prošao ih je trčeći za vozačem ispred sebe.

Vozač je hitro okrenuo cisternu, a onda trenutak pre nego što umaknu opasnosti ugledao je vojnika koji trči za njima.  Potegao je oružje na svog vozača i naredio da stane. Istrčao je napolje i pripomogao vojniku da se popne na prikolicu. Vreme je proticalo sporo. Stajao je bez zaštite – porored cisterne pune goriva. Stajao, a kršumi su mu fijukali oko glave. Nije imao kud. Bio je ogoljen. Sam. Vreme je teklo sporo... presporo.

Strah se vratio. Čekao je godinama potisnut i naoko zaboravljen, a onda je jednom rečju bio dozvan. Ogoljen – reč koja ga je donela nazad. Počeo je da drhti, iako je stvarna opasnost odavno zaminula. Toga nije bio svestan, drhtao je otpušajući iz sebe godine poricanja i potiskivanja, godine nemog straha koje su sad iz njega izvirale poput bujice, a onda ga je otvaranje vrata vratilo u stvarnost. Ugledao ju je i više se ničeg nije plašio.

V. ŠEKSPIR, O BOGU – VREMENU

Napisao je: „Vreme je apsolutni godpodar ljudi“, a onda čuo neki nejasni unutrašnji glas koji se podsmevao njegovoj naivnosti.

Grešiš Vilijame, vreme je apsolutni gospodar prirode. Sve je podložno njemu i sve postoji samo u njemu.

„Ali, onda je ono bog.“

Glas mu ništa nije odgovorio. Pustio ga je da sledećih tridesetdve godine sam sebe uverava u to.

BEZ OPRAVDANJA

Profesor je bio najbolji contradictire kojeg sam upoznao. Uvek bi revnosno i sa žarom ukazivao na nelogičnosti u tekstu svojih studenata. Tekst gospođice Barili obilovao je nedoslednostima.

„Scena vam se dešava u sobici u koju ste smestili stoličetinu. Ne vidite li ovde neki problem?“

„Ne.“

„Ne?“

„Ovo je fantastika. Dimenzije prostora i vremena su rastegljive i prilagodljive trenutnim potrebama  scene ili likova.“

„To nema smisla. Čak i da je takva dilatacija moguća ničim je ne motivišete u tekstu.“

„Ni bog se nama ne pravda što je stvorio baš ovakav svet – pun ograničenja. Zašto bi se ja pravdala čitaocu ili likovima kad sam u njihovom slučaju ja bog.“

Profesor je ostao zatečen. Bilo je ovo prvo suvislo što je čuo od studentkinje.

TAOCI TUĐE AMBICIJE I GLUPOSTI

Dva studenta razgovarala su ispred bogoslovskog fakulteta.

„Bog nesme da postane talac ljudskih ambicija“, rekao je jedan.

„Onda je neophodno da se obračuna sa crkvom i sa vernicima“, dodao je drugi.

Profesor filozofije koji je u prolazu čuo ovaj razgovor pohvalio je pronicljivost studenata na svom času. Vest o ovome proširila se univerzitetom. Dvojicu nesretnih studenata izveli su pred etički komitet i izbacili sa fakulteta – iz moralnih razloga.

U obrazloženju odluke pisalo je da su vređali religiju i vrenike. Boga koji je bio uzrok njihove propasti niko nije ni spomenuo.

BUMERANG

Uvek sam se pitao koja budala je smislia bumerang. Oružje koje kad promaši cilj nastavlja dalje tako što se sa svom svojom destruktivnom snagom vraća onome ko ga je upotrebio svakako ne bi bilo izbor ni jednog profesionalnog vojnika. Egzotično i interesantno da, upotrebljivo ne... Bar ne u smislenom ratu... Ako takav postoji...

Trebalo je da to shvate i oni koji s pravili atomske bombe... i generali koji su ih upotrebili.

Princeza Ma

PRINCEZA Ma

Ne želim sebi da priznam

Da nije umrla

Da me boli

Da sam prazan

Da je još volim

Da bez nje ne mogu

Da živim u laži.

Ne želim sebi da priznam

Da vreme nagriza ljubav

Kao što nagriza sećanja

Čak i kad živim u njima

Samo da bi ih održao živim

Ne želim sebi da priznam

Da je otišla

I da se neće vratiti

I da je sa sobom odnela najbolji deo mene

A ovo što je ostalo samo je ljuštura

Koju zapljuskuju talasi

Kažem sebi

Zamoliću more da joj

Moju misao odnese

A ne želim sebi da priznam

Da se bojim

Da i nju ne odbaci

GREH, PREMA SEBI

Ostaviti zgodnu ženu da čeka obično je greh prema počiniocu. On je grešio – prema sebi. Ona takođe, prema njemu.

ISPOMOĆ

„Karijere gutaju ljude“, rekla je aludirajući na svog muža potpuno posvećenog poslu. Suprotno njemu ona je odlučila da ostane čovek što je značilo da umesto karijere bude posvećena drugim ljudima.

Ponudio sam se da joj pomognem u naumu. Ona je to prihvatila. Od tad se ljudski ispomažemo.

GEOMETAR, NA SOVRI

Otvoren sanduk ležao je na sofri dok su prijatelji i rodbina dolazili da se oproste sa nesretno nastradalim. Omanji ciga, figrant, koji mu je skoro dvadesettri godine verno otvarao kapije i držao letvu i pravac govorio je o pokojniku.

„Bio je od oni inžinjeri koji su sas alal išli na teren. Radeo si je on – na teren ili na onu sa teren. Neje taj furast zaobišo. Ič.Voleo je i da popije. Nafaka je. Jednom se zapio i ete zaspaja. Ujutru je sa njeni muži doručkovao i popio, po ljutu za srećan put, a onda ga zamlatena budala ubi iz kratež, sas leđa. Koji je bre to čovek?“

„Šteta“, rekoše uglas njegovi prijatelji.

„Toj i žena zbori“, dodade cigo i briznu u plač. Nekoliko dama je takođe tiho zajecalo.

PRIPRAVNIK

Ni kao dete nije slagao sa tim kako je uređen svet. Pitao je majku. Ona mu je odgovorila: „Kada budeš umro otići ćeš kod boga i moći ćeš da mu postaviš ta pitanja.“

To je i učinio – čim je umro.

„Ljubav je osuđena na nesreću, život na smrt – zašto?“

„Zato što nisam znao bolje, ja sam samo pripravnik na ovoj poziciji“, odgovrio mu je onaj za koga je verovao da je bog.

SLUČAJ UKRŠTANJA STVARNOSTI

Kada se probio na drugi kraj crvotočine Marko je video svet čija je stvarnost kvantno spregnuta sa onom iz koje je poticao. Svi ljudi i događaji koje je znao postojali su i ovde. Sve je bilo slično – sa manjim varijacijama. Čak su i događaji imali približne ishode. Obravši se u ovom svetu, on razbojnik, lupež i bivši robijaš spazio je šansu kako da lako dođe do novca.

Ako ovde postoji njegovo drugo ja on će ga pronaći i ucenjivati. Uostalom, on je znao stvari koje niko drugi ne zna o njemu – sebi. Zato što je je on on. Ako on – ja ne želi da prođe kao ja moraće da odreši kesu, pomislio je i otišao da ga (se) traži.    

PRED RUŠEVINAMA HRAMA

Jednoga dana pred zidom plača sretoše se Ben Oni i Ibn Salam. Gledali su vernike kako zapisuju želje i guraju ih u utore među kamenim blokovima.

„Abba, koliko ti želja upućuju sinovi tvoji... smiluj im se“, rekao je Ben Oni.

„Inšallah“, na to je dodao Ibn Salam.

DUŠKO POPOV 006

„Uvek je lakše stenjati u društvu, nego sam plakati u mraku“, rekao je za kockarskim stolom dok je pogledom odmeravao plavušu za koju je saznao da je nemački agent. Dopadao mu se novi zadatak. Bio je odlučan da ga za svoju porobljenu zemlju i Ujedinjeno kraljevstvo obavi što bolje. Slutio je da će to značiti blisku borbu prsa u prsa.

Jan je pokušao da ga upozori na opasnost, ali mu je Popov lakonski odgovorio: „Ne brini, navikao sam da spavam sa neprijateljen.“

Potom je otišao za nemicom na sprat. Fleming je zabilježio osnovno za izveštaj. Njih dvojica bili su dobar SOE tim. Do kraja rata Popov je odradio podosta sličnih zadataka, koje je Fleming uredno belježio. Zbog tih belješki kasnije su postali poznati.  

SPONZORUŠA

Nazivali su je sponzorušom samo zato što je izlazila sa starijim muškarcima. Nije je preterano bilo briga za tuđe mišljenje, ali se potrudila da svojoj najboljoj drugarici objasni o čemu je reč: „Volim starije muškarce, sa njima možeš pričati i pre nego im piša splasne. Možeš pričati i posle. Kada si ti zadnji put pričala sa nekim od momaka sa kojima izlaziš? I o čemu?“

„Sa svakim sam pričala. Ja nisam površna“, odgovorila joj je.

„A ipak, za mene si pomislila da me kod muškaraca sa kojima gužvam postelju jedino interesuje koliko imaju dubok džep. Nije ti palo na pamet da me ipak više interesuje neka druga dubina.“

Devojka se zarumenila i od tad nije kritikovala drugaricu – krenula je istim putem.

Sanjao sam da sanjam

SAN

Sanjao sam kako sanjam san u kojem sa toliko umoran da moram da legnem i spavam. Zaspim i sanjam čudan san. Sanjam kako se se svet rastače i prestaje da postoji, kako nestaje i kako ga zamenjuje tama. Potom nesanjam više ništa, sve je nepomično i neprozirno, svud oko mene samo gusta tama.

A onda se budim i ugledam svet koji kao da nije spavao. Umoran je. Spuštam kapke i kada ih ponovo podignem svet izgleda sveže i odmorno. Kao da se uravo probudio.

A onda se i ja probudim i osećam se odmorno.

POSLUŠAN

Naređeno mu je da ne umre. Odlučio je da se pridržava ovog naređenja. Bio je obazriv i izbegavao svaku opasnu situaciju. Njegovo ponašanje bilo je toliko neuobičajeno za rat koji ih je okruživao da su ga saborci smatrali kukavicom, no on nije mario za to. Komandu mu je izdala žena koju voli, a ne načelnik generalštaba kojeg niko od njih nije ni poznavao.

PREBOLETI

„Otišao je. Slobodna sam“, rekla je samouvereno i počela da plače. Prošlo je skoro pet godina pre nego je počela da koristi slobodu koju je tog dana dobila.

STRAHOVI MRTVIH

„Zašto je na groblju cele noći upaljeno svetlo?“ pitao sam na povratku iz škole.

„Da se čike koje su tu sahranjene ne plaše“, odgovrila mi je starija sestra.

Nisam baš shvatao čega treba da se plaše mrtvaci, a nisam hteo da pitam.

Tek puno godina kasnije kada sam kao arhitekta izmeštao groblje, ne bi li plac upotrebili za podizanje hotela, shvatio sam da mrtvi zaista imaju čega da se plaše – izmeštanja, pa i kašike buldožera koja može da ih raparča.

SMRT

Dugo se mučio. Iznenada bilo mu je bolje. Prva pomisao oduze mu dah, druga ga ujede za grudi, a onda se svet rastoči i on bi vraćen na ono isto mesto, u onaj isti trenutak od kojeg je celog života bežao.

Sve je bilo isto kao kako je pamtio, a sada je znao i šta treba da uradi. Osetio je sreću zbog toga što mu je pružena druga šanasa. Na licu mu se pojavio osmeh. Trenutak čiste sreće, onakav kakav nije osetio još pd vremena kad je bio dete. Samo tren. Skamenio se. Potom je i taj svet počeo da se rastače, a on je shvatio da umire. Život mu ipak nije pružio drugu šansu. 

NA PRODAJU

„Ubiće te ti odlasci kod kurvi. Šta uopšte tražiš tamo?“ vikala je sestra na mene.

„Društvo.“

„Mi nismo dovoljno dobro društvo za tebe?“

„Potrebno mi je drugačije društvo“, priznao sam očigledno.

„Onda nađi sebi ženu sa kojom ćeš biti sretan. Niko nije kupio sreću – ne u bordelu.“

„Ne kupujem sreću, samo otklanjam nesreću.“

Nije želela dalje da se raspravlja, bila je moja krv, želela mi je dobro. Kao i žena kod koje sam odlazio.

DOLČE GABANA

Bilo je neophodno biti lep, bogat i siguran u sebe samo da bi se isprobalo odelo. Ne žalim se – vredelo je.

Poseta butiku D&G prvorazredno je iskustvo. Od ulaza prate vas nalickani tipovi. Čim nešto pogledate sretnete se sa ciničkom kritikom metroseksualaca. Ako prođete njihove zajedljive komentare i imate dovoljno novca da još i platite ono za šta vas ubede da je kao stvoreno za vas imate velike šanse da u svoj uspeh i poželjnost ubedite i druge. Naravno, ako su podjednako površni kao i vi. Za devojke ne brinite, sasvim sigurno jesu. Što se njih tiče odelo čini čoveka i čim izađete iz prodavnice vi ste nov čovek.

Nov i poželjan. Statusni simbol.

A žene vole statusne simbole, verujte mi. Da nije tako zar bi se uopšte povlačio po ovakvim mestima?

Reći ćete, pravi muškarac ne bi, ali on odavno nije pravi muškarac, pravi je onaj koji bi. A ja sam hteo i još bi da budem, a ovo je samo cena koju plaćam. 

BEZ GLAGOLA

„Proza bez glagola nije moguća“, vikala je na mene iznervirana profesorica Srpskohrvatskog jezika i književnosti.

„Zašto?“

„Funkcioniše kroz radnju, ako izbaciš radnju ono što ostane je dosadno nabrajanje.“

Otćutao sam. Očigledno joj nije bilo jasno kako funkcioniše svet. Film nije ništa do skup povezanih slika. Ako usporim vrme radnja nestaje. Poigravati se s vremenom kao kod hronomocije dozvoljava da napišem delo bez glagola, bez radnje – kao ovu priču, koja to nije, jer je postala objašnjenje.