Sanjao sam da sanjam

SAN

Sanjao sam kako sanjam san u kojem sa toliko umoran da moram da legnem i spavam. Zaspim i sanjam čudan san. Sanjam kako se se svet rastače i prestaje da postoji, kako nestaje i kako ga zamenjuje tama. Potom nesanjam više ništa, sve je nepomično i neprozirno, svud oko mene samo gusta tama.

A onda se budim i ugledam svet koji kao da nije spavao. Umoran je. Spuštam kapke i kada ih ponovo podignem svet izgleda sveže i odmorno. Kao da se uravo probudio.

A onda se i ja probudim i osećam se odmorno.

POSLUŠAN

Naređeno mu je da ne umre. Odlučio je da se pridržava ovog naređenja. Bio je obazriv i izbegavao svaku opasnu situaciju. Njegovo ponašanje bilo je toliko neuobičajeno za rat koji ih je okruživao da su ga saborci smatrali kukavicom, no on nije mario za to. Komandu mu je izdala žena koju voli, a ne načelnik generalštaba kojeg niko od njih nije ni poznavao.

PREBOLETI

„Otišao je. Slobodna sam“, rekla je samouvereno i počela da plače. Prošlo je skoro pet godina pre nego je počela da koristi slobodu koju je tog dana dobila.

STRAHOVI MRTVIH

„Zašto je na groblju cele noći upaljeno svetlo?“ pitao sam na povratku iz škole.

„Da se čike koje su tu sahranjene ne plaše“, odgovrila mi je starija sestra.

Nisam baš shvatao čega treba da se plaše mrtvaci, a nisam hteo da pitam.

Tek puno godina kasnije kada sam kao arhitekta izmeštao groblje, ne bi li plac upotrebili za podizanje hotela, shvatio sam da mrtvi zaista imaju čega da se plaše – izmeštanja, pa i kašike buldožera koja može da ih raparča.

SMRT

Dugo se mučio. Iznenada bilo mu je bolje. Prva pomisao oduze mu dah, druga ga ujede za grudi, a onda se svet rastoči i on bi vraćen na ono isto mesto, u onaj isti trenutak od kojeg je celog života bežao.

Sve je bilo isto kao kako je pamtio, a sada je znao i šta treba da uradi. Osetio je sreću zbog toga što mu je pružena druga šanasa. Na licu mu se pojavio osmeh. Trenutak čiste sreće, onakav kakav nije osetio još pd vremena kad je bio dete. Samo tren. Skamenio se. Potom je i taj svet počeo da se rastače, a on je shvatio da umire. Život mu ipak nije pružio drugu šansu. 

NA PRODAJU

„Ubiće te ti odlasci kod kurvi. Šta uopšte tražiš tamo?“ vikala je sestra na mene.

„Društvo.“

„Mi nismo dovoljno dobro društvo za tebe?“

„Potrebno mi je drugačije društvo“, priznao sam očigledno.

„Onda nađi sebi ženu sa kojom ćeš biti sretan. Niko nije kupio sreću – ne u bordelu.“

„Ne kupujem sreću, samo otklanjam nesreću.“

Nije želela dalje da se raspravlja, bila je moja krv, želela mi je dobro. Kao i žena kod koje sam odlazio.

DOLČE GABANA

Bilo je neophodno biti lep, bogat i siguran u sebe samo da bi se isprobalo odelo. Ne žalim se – vredelo je.

Poseta butiku D&G prvorazredno je iskustvo. Od ulaza prate vas nalickani tipovi. Čim nešto pogledate sretnete se sa ciničkom kritikom metroseksualaca. Ako prođete njihove zajedljive komentare i imate dovoljno novca da još i platite ono za šta vas ubede da je kao stvoreno za vas imate velike šanse da u svoj uspeh i poželjnost ubedite i druge. Naravno, ako su podjednako površni kao i vi. Za devojke ne brinite, sasvim sigurno jesu. Što se njih tiče odelo čini čoveka i čim izađete iz prodavnice vi ste nov čovek.

Nov i poželjan. Statusni simbol.

A žene vole statusne simbole, verujte mi. Da nije tako zar bi se uopšte povlačio po ovakvim mestima?

Reći ćete, pravi muškarac ne bi, ali on odavno nije pravi muškarac, pravi je onaj koji bi. A ja sam hteo i još bi da budem, a ovo je samo cena koju plaćam. 

BEZ GLAGOLA

„Proza bez glagola nije moguća“, vikala je na mene iznervirana profesorica Srpskohrvatskog jezika i književnosti.

„Zašto?“

„Funkcioniše kroz radnju, ako izbaciš radnju ono što ostane je dosadno nabrajanje.“

Otćutao sam. Očigledno joj nije bilo jasno kako funkcioniše svet. Film nije ništa do skup povezanih slika. Ako usporim vrme radnja nestaje. Poigravati se s vremenom kao kod hronomocije dozvoljava da napišem delo bez glagola, bez radnje – kao ovu priču, koja to nije, jer je postala objašnjenje.