Nedovoljno opremljen

KOSMOS

Bezobličan u tami čekao je čudo, a onda  se u kratkom trenu singulariteta raspršio u pravcu tame i ispunio je ponekim svetlom.

Gledam ga i pitam se kada će pogasiti sva svoja svetla, kada će ponovo zaroniti u tamu.

U CENTRU PAŽNJE  

„Civilizacija im se brzo razvija, možda je vreme da ih posetimo“, rekao je jedan od oficira na svemirskom brodu koji se približavao zemlji.

„Zašto? Uskoro će nestati“, pitao je komandant.

„Kako si tako siguran u to?“

„Sedam milijardi ljudi i svi žele imati sve. To priroda ove planete ne može izdržati“, čulo se iz zvučnika. Vanzemaljac je malo porazmislio o zaključku brodskog kompjutera i okrenuo letelicu. Otišli su dugde u potrazi za inteligentnim bićima nalik sebi.

Nisu još posetili zemlju.

 Možda zato što se nismo promenili i postali skromniji. Još u dubini duše verujemo da ceo kosmos treba da se okreće oko čoveka. Toliko je naše samoljublje – moglo bi nas ubiti.

SVRAB

Zasvrbelo je... pa se počešala... pa joj prešlo u naviku...

LOŠE OPREMLJEN

Rekla mi je: „Nisi opremljen za ovo iskustvo“, a onda otišla sa opremljenijim. Ostao sam sam mrzeći svoju opremu – malo šta se promenilo do danas.

NEODLUČNOST

Neodlučnost njenog ljubavnika bila je očita. Razapet između dve žene nije se usuđivao da jednoj predloži razvod, a drugoj brak. Neodlučnost je imala i svoju pragmatičnu stranu, dobijao je obe po najnižoj mogućoj ceni. Odlučila je da joj je dosta sa devalviranjem njene ličnosti i preuzela stvar u svoje ruke. Otišla je i srela se sa konkurentkinjom. Razočarala se njenim izgledom i ponašanjem. Muškarac koji je mogao da izabere takvu ženu nije je zasluživao. Otkačila ga je.

SLEPI MIŠ

Veliki sivi pacov bio je besan na svoju ženku. Ne samo da ga je u njegovom odsustvu prevarila, već je to učinila sa dalekim rođakom – slepcom – kako su ga zvali.

Nakon što ju je proprisno izudarao i izujedao za zadnje noge konačno se primirio. Pomisao na to da je to bio akt milosti prema slepom rođaku donekle ga je umirila. Nije ni slutio da ga ona ne sažaljeva, već suprotno, doživljava kao superiornog. U njenim očima on je bio letač i prkosio svim sivim pacovima koji su se valjali po prašini.

On koji je go i bez krzna visio glavom prema zemlji i kojeg je vodio mesec odavno je san svih ženki belih i sivih miševa... i po koje ženke pacova... a od nedavno i njen san.

San koji prati tajna nada da će joj obasjan mesečinom ponovo doći jedne noći.

OGOLJENI I

Nije imao uspeha kao pisac, ipak njoj se dopadalo to što je pisao. Smatrala je da može da mu pomogne da prevaziđe stvaralačku blokadu u koju je zapao Odlučila je da mu ispriča nešto veoma intimno. Rekla je: „Ispričaću ti kako sam preživela nasrtaj na sebe. Hoću da to uradim.“ Imala je samo jedan uslov – moraće da se zaključaju u njenoj kancelariji. Nije objašnjavala pojedinosti već samo rekla da će morati da se ogoli pred njim.

To je i uradila ispričavši mu priču o pokušaju silovanja i ubistva koji je preživela. Vrativši se u mislima ponovo na to mesto potresla se i počela da drhti. Jedino što je mogao da uradi bilo je da je zagrli. Poželeo je da i sam ode na to mesto u odbrani je pesnicama ili oružjem. Nije bitno kako, samo da je sigurna. Zagrljaj i toplina njenog tela odjednom bili su bitniji od bilo čega drugog. Tada je shvatio da je voli. I sve se promenilo.

OGOLJENI II

Kada je rekla da će morati da se ogoli njegov mozak skoro trenutno bio je vraćen u metež poslednjeg rata. Nije čuo šta mu je još rekla pre nego što je zbog posla morala da ga ostavi samog u kancelariji na nekoliko minuta.

Leđima je bio naslonjen na stenu. Vojnici su pucali prema kućama iako nisu jasno videli metu. Kamion-cisterna stajao je po sredini puta, a transporteri su bili pomereni u stranu.

Između zaklona i cisterne bilo je dvadesetak koraka praznine – prošao ih je trčeći za vozačem ispred sebe.

Vozač je hitro okrenuo cisternu, a onda trenutak pre nego što umaknu opasnosti ugledao je vojnika koji trči za njima.  Potegao je oružje na svog vozača i naredio da stane. Istrčao je napolje i pripomogao vojniku da se popne na prikolicu. Vreme je proticalo sporo. Stajao je bez zaštite – porored cisterne pune goriva. Stajao, a kršumi su mu fijukali oko glave. Nije imao kud. Bio je ogoljen. Sam. Vreme je teklo sporo... presporo.

Strah se vratio. Čekao je godinama potisnut i naoko zaboravljen, a onda je jednom rečju bio dozvan. Ogoljen – reč koja ga je donela nazad. Počeo je da drhti, iako je stvarna opasnost odavno zaminula. Toga nije bio svestan, drhtao je otpušajući iz sebe godine poricanja i potiskivanja, godine nemog straha koje su sad iz njega izvirale poput bujice, a onda ga je otvaranje vrata vratilo u stvarnost. Ugledao ju je i više se ničeg nije plašio.

V. ŠEKSPIR, O BOGU – VREMENU

Napisao je: „Vreme je apsolutni godpodar ljudi“, a onda čuo neki nejasni unutrašnji glas koji se podsmevao njegovoj naivnosti.

Grešiš Vilijame, vreme je apsolutni gospodar prirode. Sve je podložno njemu i sve postoji samo u njemu.

„Ali, onda je ono bog.“

Glas mu ništa nije odgovorio. Pustio ga je da sledećih tridesetdve godine sam sebe uverava u to.

BEZ OPRAVDANJA

Profesor je bio najbolji contradictire kojeg sam upoznao. Uvek bi revnosno i sa žarom ukazivao na nelogičnosti u tekstu svojih studenata. Tekst gospođice Barili obilovao je nedoslednostima.

„Scena vam se dešava u sobici u koju ste smestili stoličetinu. Ne vidite li ovde neki problem?“

„Ne.“

„Ne?“

„Ovo je fantastika. Dimenzije prostora i vremena su rastegljive i prilagodljive trenutnim potrebama  scene ili likova.“

„To nema smisla. Čak i da je takva dilatacija moguća ničim je ne motivišete u tekstu.“

„Ni bog se nama ne pravda što je stvorio baš ovakav svet – pun ograničenja. Zašto bi se ja pravdala čitaocu ili likovima kad sam u njihovom slučaju ja bog.“

Profesor je ostao zatečen. Bilo je ovo prvo suvislo što je čuo od studentkinje.

TAOCI TUĐE AMBICIJE I GLUPOSTI

Dva studenta razgovarala su ispred bogoslovskog fakulteta.

„Bog nesme da postane talac ljudskih ambicija“, rekao je jedan.

„Onda je neophodno da se obračuna sa crkvom i sa vernicima“, dodao je drugi.

Profesor filozofije koji je u prolazu čuo ovaj razgovor pohvalio je pronicljivost studenata na svom času. Vest o ovome proširila se univerzitetom. Dvojicu nesretnih studenata izveli su pred etički komitet i izbacili sa fakulteta – iz moralnih razloga.

U obrazloženju odluke pisalo je da su vređali religiju i vrenike. Boga koji je bio uzrok njihove propasti niko nije ni spomenuo.

BUMERANG

Uvek sam se pitao koja budala je smislia bumerang. Oružje koje kad promaši cilj nastavlja dalje tako što se sa svom svojom destruktivnom snagom vraća onome ko ga je upotrebio svakako ne bi bilo izbor ni jednog profesionalnog vojnika. Egzotično i interesantno da, upotrebljivo ne... Bar ne u smislenom ratu... Ako takav postoji...

Trebalo je da to shvate i oni koji s pravili atomske bombe... i generali koji su ih upotrebili.