VIRTUALNI LJUBAVNIK

VIRTUALNI LJUBAVNIK

Stolica je bila prazna. Mlada žena nepomično je ležala na krevetu. Poluotvorena maska prekrivala joj je deo lica skrivajući oči i uši od spoljnog sveta. Slika koja joj se projetovala na displeju u ravni očiju korespondirala je sa onom na velikom monitoru. Iz zvučnika ugrađenih u ekran dopirao je snažan i jasan zvuk. I pored jakog vetra koji je duvao u sceni u kojoj su se avatri nalazili mogla se razabrati svaka izgovorena reč.

„Kako možeš da me voliš je čak nisam ni stvaran“, rekao je avatar.

„Ljudi vole snove, a ti si otelotvorenje jednog“, odgovorio mu je njen avatar.

„Jesam li?  Koliko je realan moj svet – kao tvoj? Kako ja mogu biti realnost za nekoga ko iz nje dolazi?“ bunio se.

„Realnost je precenjena. Ljudi vole snove zato ih i stvaraju. Ponekad i završe u njima. To zovemo realiti.“

„I zadovoljni ste sa tim?“

„Većina nas jeste.“

„Ne bih želeo da živim u takvom svetu.“

„Zato sam te i stvorila u virtualnoj realnosti... Zaljubila se i ušla u nju“, bila je otvorena, nadala se da će je razumeti... i zavoleti... kao što je ona njega

„Ali ni ti sada nisi realna.“

„Ali sam sretna.“

Nije želeo da razmišlja o mogućim implikacijama koja bi njihova veza mogla da ima. Činila ga je sretnim i to im je bilo dovoljno.

......

Njihova ljubav mogla se videti na ekranu.

Svakodnevno.

......

Pubertetlija sa sprata probio je fajervol i pretraživao unutrašnji segment mreže. Pitao se šta pikantno o devojci može doznati. Iznenadio ga je striming koji je pronašao. Ne toliko, da u njemu ne uživa. I on sam bio je od onih koji pre uživaju u voajerizmu nego u stvarnoj akciji. Takva je bila generacija kojoj su pripadali. Za njih troje ovo je bila realnost. Jedina koju će upoznati.

TRGOVINA SREĆOM

Godinama smo nedeljom pre podne odlazili u park. Sedeli bi na istoj klupi i pričali o svemu što nas je mučilo. Ona bi pričala, ja bih uglavom slušao. Nisam imao hrabrosti da joj kažem ono što osećam.

Dugo.

Kad sam konačno priznao bilo je već prekasno. To me nije sprečavalo da se i dalje trudim. Trebalo mi je vremena da se okuražim pa zašto onda da joj olakšavam stvari. Začikavao sam je neprestano. Svake nedelje pre podne.

I ona me je odbijala – svake nedelje pre podne. Nisam shvatao zašto. Pitao sam je: „Za čim žezneš?“

„Za ljubavlju.“

„Imaš moju.“

Nasmešila se. „Želim više od toga.“

„Ja ne mogu da ti pružim više.“

„Znam.“

„Zašto je ne prihvatiš takvu kakva jeste?“

„Onda to ne bih bila ja. U mojoj prirodi je da tražim puno... Ali ja i dajem mnogo. Zar ne?“

„Možda nekom drugom, meni ne“, cinično sam primetio.

„A zašto se ne potrudiš da budeš neko drugi?“

„To bi me promenilo. To više ne bih bio ja.“

„Ali imao bi mene. Zar to nije dovoljna nagrada?“

„Zvuči primamljivo.“

„Što onda ne pokušaš?“

„Volim da sanjam, ne i da se razočaram.“

„I ja, zato čekam nešto bolje.“

„Ti dakle ne čezneš za ljubavlju, već za najboljim ponuđačem.“

„Kako to misliš?“ rekla je ljutito.

„Ne želiš ljubav koja ti se nudi već ideju koju si uvrtila u glavu. Za tebe je ljubav najbolji ponuđač.“

„Koriš me jer imam ideale?“

„Ne, već zato što njima trguješ.“

„Zar to nije suština ljubavi?“ zapitala se.

Nisam joj odgovorio ništa. Pažnju mi je privukao cvrkut ptica pored klupe. Posmatrao sam dvojicu vrabaca kako se nadmeću za ženku – cvrkutali su, šepurili se, dnonosili joj hranu, svijali gnezdo... trudili su se na svaki način da je osvoje ili budu izabrani.  Na kraju je pobedio bolji ponuđač.

NA PRODAJU

„Ubiće te ti odlasci kod kurvi. Šta uopšte tražiš tamo?“ vikala je sestra na mene.

„Društvo.“

„Mi nismo dovoljno dobro društvo za tebe?“

„Potrebno mi je drugačije društvo“, priznao sam očigledno.

„Onda nađi sebi ženu sa kojom ćeš biti sretan. Niko nije kupio sreću – ne u bordelu.“

„Ne kupujem sreću, samo otklanjam nesreću.“

Nije želela dalje da se raspravlja, bila je moja krv, želela mi je dobro. Kao i žena kod koje sam odlazio.

DOLČE GABANA

Bilo je neophodno biti lep, bogat i siguran u sebe samo da bi se isprobalo odelo. Ne žalim se – vredelo je.

Poseta butiku D&G prvorazredno je iskustvo. Od ulaza prate vas nalickani tipovi. Čim nešto pogledate sretnete se sa ciničkom kritikom metroseksualaca. Ako prođete njihove zajedljive komentare i imate dovoljno novca da još i platite ono za šta vas ubede da je kao stvoreno za vas imate velike šanse da u svoj uspeh i poželjnost ubedite i druge. Naravno, ako su podjednako površni kao i vi. Za devojke ne brinite, sasvim sigurno jesu. Što se njih tiče odelo čini čoveka i čim izađete iz prodavnice vi ste nov čovek.

Nov i poželjan. Statusni simbol.

A žene vole statusne simbole, verujte mi. Da nije tako zar bi se uopšte povlačio po ovakvim mestima?

Reći ćete, pravi muškarac ne bi, ali on odavno nije pravi muškarac, pravi je onaj koji bi. A ja sam hteo i još bi da budem, a ovo je samo cena koju plaćam.