DRAMA

LJUBAV

Smeh i suze tekli su neobuzdano među nama... kao i telesni sokovi... kasnije sam saznao da ova pojava ima svoje ime -  zove se ljubav.

U RAJU, DOK SE MALO ZNALO O TELESNOJ LJUBAVI

„Istine o kojima treba da govorimo su u nama“, rekao je Adam.

„Kako to misliš?“

„Skini se pa ću ti pokazati“

„Šta ćeš mi pokazati?“

„Istinu.“

...i ona se skinu...

... i pokaza joj istinu...

DRAMA

Dramatičar je postavio pozornicu, publika je puna očekivanja, na sceni ona i on. On stidljiv, a zaljubljen – u nju naravno. Ona tvrd orah – ne da se lako. I muči se on kako da joj prizna svoja osećanja i kako da je sebi privoli...

I ne ide mu od ruke baš, ali publika i zvezde za njega navijaju i mole mesec da mu u noći tamnoj obasja put do ložnice njene.

I dok se spušta zavesa, u noći nemoj, za trud on na sceni dobija aplauz, a sve za čim žudi biće poljubci i milovanja koja će ko drugi do glavni glumac u predstavi ovoj, što život se zove, dobiti tek nakon što sidju sa scene... jer tako nalažu zakoni ljubavi skrivene... barem dok dramaturg ne uredi drugačije... i ne obraduje... njega... nju.... i sve nas (publiku).

Samospoznaja

SAMOSPOZNAJA SVEGA (DUHOVNA)

Osećala sam se većom od galaksije i manjom od čestice kada sam shvatila da sam Ja i jedno i drugo. Da sam Ja svemir, da u meni živi svemir, da kroz mene misli svemir.

Bila sam duh, a duh je sila koja zna sve, koja pokeće sve i u kojoj se konačno ogleda sve. Duh je sila koja predhodi biću... koja ga pogoni... i na posledku tera na spoznaju...

A Ja sam upravo spoznala sebe...

... ili možda bolje reći sve...

TRAŽIO SAM SEBE U SNOVIMA NJENIM

Posmatrao sam njene snove... u njima tražio sebe, a onda razočaran povlačio se u sebe, jer me tamo nema, a snovi joj nisu isprazni i uvek bi u njima našao neke druge, koji, kao ni ona, ni malo nisu marili za mene ili moje snove.

NOSTALGIJA, LEPRŠAVA CRVENA HALJINA U KOJOJ JE PAMTIM

Njena treptava i lepršava crvena haljina bila je sposobna da izazove svaku misao i pokret. Muški, naravno. Iako su se misli završavale uglavnom ispod haljine, tek po neki vrlo probrani pokret uspevao je da prati tok misli do centra njene naslade. Za ostale haljina je bila pokrov koji obuhvata i čuva sve tajne... i tek ih po nekad probranima pokaže.

Voleo sam tu haljinu i to telo.

Na kraju mi je ostala samo haljina – za uspomenu. Telo je otišlo drugom.

MAI

Rekla je: „pričaćemo“, i rečenica je možda tu stala, ali ne i misao koja se začela u njoj. Znam to. Osećam prisustvo optužbe u njenim rečima, ona se opet jasno ne pokazuje – optužba je tu, samo skrivena, kao nesrećna tajna koju će budućnost otkriti.

Ali zašto čekati budućnost... previše dugo sam čekao na nju... i budućnost koja se nije desila... a sad slutim i da se neće desiti – nikada.

Pitam...

... i saznajem ono što ne želim da znam. Njena budućnost mi nikada nije bila naklonjena, pripadala je nekom drugom.

NEVEŠTA ZAVODNICA I SMOTANI UDVARAČ

NEVEŠTA ZAVODNICA I SMOTANI UDVARAČ

Ona se ne brani, a on ne napada.

I samo pričaju.

Uzaludno.

Ali to će se promeniti...

Uskoro...

KORAK NAPRED

Ne mogu više da se vraćam u prošlost i živim u njoj, jer moja sudbina tek treba da se ispuni, reče ostavljeni ljubavnik i krenu u susret novoj avanturi.

IVANA

Mislio sam da imamo nešto, ona nije i na kraju je bilo ništa. Jedino tako mogu da definišem svoju umišljenu vezu sa njom.

SMISAO ŽIVOTA, PALETALNI PRISTUP

Pitah ga: „Zašto živimo ako ćemo umreti? Zašto tako dugo?“

„Da bi imali dovoljno vremena da tu činjenicu prihvatite i razrešite sami sa sobom“, odgovori Bog.

KAD ME POVREMENO MOJA SUDBINA U RUKE DRUGE ŽENE PREPUSTI

„Otići u krevet sa tom lepotom? Moram prizvati da to prevazilazi moju maštu“, rekao je vili suđenici koja ga je smatrala svojim mužem i nije bila spremna da ga sa bilo kojom ženom deli.

Priljubljena uz njega suđaja se nasmeši i odluči da mu priušti kraću avanturu sa tom ženom, pa mu šapnu: „Zato je tu realnost – da ti da da doživiš ono što nisi kadar umisliti“ i gurnu ga ka mlađanoj lepotici.

I bi joj zahvalan zbog toga...

I ispuni svoju sudbinu

GREŠKE TEORIJSKE FIZIKE

Prošlost ne želi da bude promenjena – zato je smislila niz prepreka da u nju odemo i menjamo stvari i događaje.

To nije obeshrabrilo teoriske fizičare da o putovanju kroz vreme razmišljaju u vidu ostvarljivog. Prvo su ubedili jedni druge, a onda i ostatak sveta da je dobro pokušati tako nešto – ispostavilo se da neznaju šta raade.

Pitanja na koja nisam kadar dati odgovore

PITANJA NA KOJA NISAM KADAR DATI ODGOVRE

Šta; Ko; Zašto; Gde... postojim

Koja je svrha

Postojati

Ili

Pitati se

UNIVERZUM

Najdubja reč koju bih moga izgovoriti

Ja

U njoj je sve sadržano

Rodjen sam da probam

Rođen sam da probam

„Postoji li nešto za čim žališ?“, pitao je Bog.

Nisam imao neki sretan život. Ni ispunjen. Svakako ne dobar po ljudskim merilima i zbog toga sam ga mrzio. Boga, ne život. Nije mi se ni malo sviđalo to što sam morao da umrem. Imao sam još toliko toga da doživim, kažem, uradim, a smrt mi je sve to uzela... divlje ukrala i evo dovela me kod njega koji se smatra svemogućim, a ni svojoj deci nije mogao da podari telo malo bolje i izdržljiveje građe za nas koji još nismo želeli da se oprostimo od života.

Celog života mrzeo sam ga i čekao priliku da mu sve svoje muke nabijem na nos, ali sad mi se to ne čini potrebnim. Šta uostalom reći onom ko je imao moć sve da promeni, a ni malim prstom nije mrdnuo da spreči nesreće i bol u kojem su se njegova stvorenja nalazila. Ako on nema oči moje mu sigurno neće pomoći da vidi ono što svi prećutkuju kad dođu pred tvorca.

Zašto, pitam se. Možda se boje. Ili veruju da će bolje proći ako mu se ulaguju, ili ćute... Sumljam da je neko ovde pokušao da mu gurne prst u oko pa neću ni ja.

„Postoji li nešto za čim žališ?“ pita ponovo. Ja i dalje ćutim. Pita i treći put: „Postoji li nešto za čim žališ?“

„Rođen sam da probam, a opet, nisam probao dovoljno stvari u životu. To je jedino što žalim.“

„Što nisi?“

„Nisam se usudio. Bio sam stidljiv. Bio sam lenj. Bojao sam se. Hteo sam da se uklopim -  da ne štrčim. Hteo sam da budem voljen...“

„Uvek isti isprazni izgovori“, odgovori onaj koji je stvorio moj rod, a onda ga ostavio da se sam snalazi kroz vasceli dunjaluk. Zabolelo me je ono što je rekao, možda i zato što je bio u pravu...

Nisam imao ni jedan izgovor...

Sve sam to mogao...

Sada znam...

Samo da nisam gubio vreme pokušavajući da nađem opravdanja ili se svidim drugim ljudima.

Samo da sam mislio na sebe... i probao žene svaki put kad bi mi se pružila šansa... probao kolače koji su mi se sviđali... i sve druge đakonije... barem probao da skočim padobranom ili se popnem na Kilimandžaro ako ne na K2... da se nisam stideo i da sam se usudio da zakoračim na pozornicu... da sam se usudio da pevam i igram ili napišem roman... mogao sam da budem glumac... režiser... pilot...kuvar... da istražujem morsko dno... prijavim se za let na mesec ili mars...ili da sam bar isprobao svoje zamisli...

... da sam dozvolio da me moje misli i duh vode...

Možda sad ne bi bio ovde i kajao se...

Ko zna...

Iluzija života

Život je iluzija, a najbolji dokaz za to je da bebe nemaju iluzija. One za njih još ne postoje. Stvoriće ih kasnije – u odrstanju. Jednom stvorene iluzije pratiće ih ceo život – sve do smrti – koja briše svaku iluziju, a sama nije iluzija – nebrojeno puta je dokazano da postoji (smrt).