Rodjen sam da probam

Rođen sam da probam

„Postoji li nešto za čim žališ?“, pitao je Bog.

Nisam imao neki sretan život. Ni ispunjen. Svakako ne dobar po ljudskim merilima i zbog toga sam ga mrzio. Boga, ne život. Nije mi se ni malo sviđalo to što sam morao da umrem. Imao sam još toliko toga da doživim, kažem, uradim, a smrt mi je sve to uzela... divlje ukrala i evo dovela me kod njega koji se smatra svemogućim, a ni svojoj deci nije mogao da podari telo malo bolje i izdržljiveje građe za nas koji još nismo želeli da se oprostimo od života.

Celog života mrzeo sam ga i čekao priliku da mu sve svoje muke nabijem na nos, ali sad mi se to ne čini potrebnim. Šta uostalom reći onom ko je imao moć sve da promeni, a ni malim prstom nije mrdnuo da spreči nesreće i bol u kojem su se njegova stvorenja nalazila. Ako on nema oči moje mu sigurno neće pomoći da vidi ono što svi prećutkuju kad dođu pred tvorca.

Zašto, pitam se. Možda se boje. Ili veruju da će bolje proći ako mu se ulaguju, ili ćute... Sumljam da je neko ovde pokušao da mu gurne prst u oko pa neću ni ja.

„Postoji li nešto za čim žališ?“ pita ponovo. Ja i dalje ćutim. Pita i treći put: „Postoji li nešto za čim žališ?“

„Rođen sam da probam, a opet, nisam probao dovoljno stvari u životu. To je jedino što žalim.“

„Što nisi?“

„Nisam se usudio. Bio sam stidljiv. Bio sam lenj. Bojao sam se. Hteo sam da se uklopim -  da ne štrčim. Hteo sam da budem voljen...“

„Uvek isti isprazni izgovori“, odgovori onaj koji je stvorio moj rod, a onda ga ostavio da se sam snalazi kroz vasceli dunjaluk. Zabolelo me je ono što je rekao, možda i zato što je bio u pravu...

Nisam imao ni jedan izgovor...

Sve sam to mogao...

Sada znam...

Samo da nisam gubio vreme pokušavajući da nađem opravdanja ili se svidim drugim ljudima.

Samo da sam mislio na sebe... i probao žene svaki put kad bi mi se pružila šansa... probao kolače koji su mi se sviđali... i sve druge đakonije... barem probao da skočim padobranom ili se popnem na Kilimandžaro ako ne na K2... da se nisam stideo i da sam se usudio da zakoračim na pozornicu... da sam se usudio da pevam i igram ili napišem roman... mogao sam da budem glumac... režiser... pilot...kuvar... da istražujem morsko dno... prijavim se za let na mesec ili mars...ili da sam bar isprobao svoje zamisli...

... da sam dozvolio da me moje misli i duh vode...

Možda sad ne bi bio ovde i kajao se...

Ko zna...

Iluzija života

Život je iluzija, a najbolji dokaz za to je da bebe nemaju iluzija. One za njih još ne postoje. Stvoriće ih kasnije – u odrstanju. Jednom stvorene iluzije pratiće ih ceo život – sve do smrti – koja briše svaku iluziju, a sama nije iluzija – nebrojeno puta je dokazano da postoji (smrt).