Čokot koji
čeka pticu koja je otišla na jug
Pre tebe druge su mi ispunjavale samoću koju si
ti oterala – one su navikle na jad, ti si probudila radost. Bila si proleće i
leto, bila si bogatstvo i izobilje u kojoj je bujao duh, a kada si otišla
započela je duga setna jesen što se polako pretvarala u zimu.
Evo samoće u kojoj tebe nema... oko mene pustinja
i žeđ... oko mene pusta praznina... na vidiku nikog vode da me napoji...
Napolju je studen, meni u duši hladno, na tren
očajan sam – čovek koji je sve izgubio, koji je sve imao... i poslednja spona –
požuteli list što prkosi hladnoći... uskoro će otpasti... a u njemu umiruća
čežnja što cvili...
Kao ogoljeni čokot na mrazu poslednje sokove
cedim, a zlatna se berba sprema... vino će ovo oporo i slatko biti... i kad
grozd poslednji uberu ruke nežne šakama se ženskim, mrtav, a donekle opet živ,
predajem...
Cediće iz mene sokove i ja ću ih dati... mirisne
i zlatne... niz jezik ću teći i nadati
se da će moja priča bar po neki osmeh da izmami...
A onda će doći proleće i sunce će oterati pahulje
bele i ponovo, na kratko, zavladaće obilatost i bujaće život...
I možda... sa prolećem... dođe neka druga da mi
ispuni samoću i uživa u vinu zrelijem...
Možda joj se svidi ukus... možda njenim nepscima
budem više odgovoarao... možda je uzbudi, zavede ili bar opije po neka priča i
iskustvo koje sam od tebe stekao...
Možda... a možda i ne...
A sa njim
vratiće se i laste i rode i sve ptice što odlaze na jug...
A možda se i ti vratiš...
Нема коментара:
Постави коментар