POLOŽIĆU GLAVU NA BELE BREŽULJKE TVOJE

POLOŽIĆU GLAVU NA BELE BREŽULJKE TVOJE

„Pustiću te da živiš“, rekla si, a potom me napustila. Nisam stigao da te pitam: „Hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.“ To pitanje tišini koja je ostala iza tebe i danas postavljam. Jer šta sam ja bez tebe... bez tvog osmeha... bez sreće kojom si zračila... tuđinac u tišini... tuđinac sebi... čovek bez radosti... telo kojeg drži samo jedna nada... da ćeš se jednog dana vratiti... i da će me Boginja još jednom pustiti da budem srećan... bar na tren...

Položiću glavu na bele brežuljke tvoje. Udisati mirise tvoje... Mome su srcu dovoljne tvoje grudi. Na njih položiću dah, u njih usadiću svoje srce i tu naći utočište svoje... a kad glasovi čežnje jednom utihnu... ponovo, biću sretan...

... i ako bude sreće i ti ćeš ponovo osetiti sreću sa mnom... 

ZABRANJENO JE NE TRAŽITI SREĆU

Zabranjeno je ne tražiti sreću... i onda kada su svi izgledi protiv tebe... Naučih to uz tebe... jer.. samo tad sreću tražih... i na kratno upoznah...

U svom činu nuđenja drsko prelaziš granice dozvoljenog, ali ko tebi dozvolu ima davati... jer ti sebe, a ne nešto tuđe daješ... a kome pripadaš više no sebi? Ko je taj umišljeni gospodar kome pripadaš i po kome pravu... 

Opasna pitanja postavljam – znam, ali kome opasnost od njih preti... i zašto... koga se ona sem nas tiču, čiji to ponos vređaju, koga ugrožavaju...

Žeđi moja, pomamo moja beskrajna, dolazi trenutak istine,vreme kada ću ti morati priznati da i ja svoj put do slave imam i da mi on ne dozvoljava da izigravam prijatelja da bi me voleli... jer kako ja da tražim ljubav ako svoju prijateljstvom maskiram... vreme je da čovek iza maske izađe i javno prizna da te voli...

Jer još jedino to priznati imam... sve druge tajne odavno sam ti otkrio...