NA BOŽIĆNO JUTRO...

NA BOŽIĆNO JUTRO...

„Dobro jutro. Hristos se rodi.“

„Dobro jutro“, kažem okrećući se u krevetu . Zubato sunce probija se kroz prozorsko staklo rasterujući poslednji mrak. Više volim sanjarenje u mraku pa bežim u ono još malo mraka, što se skriva van prozorskog okna. Voleo bi da mrak potraje, ali znam da neće trajati... ne dovoljno...

Tad me pohode snovi. Kažu da će se ovi božićni ostvariti u godini što nastupa... zato pazim šta sanjam...

Trudim se da kontrolišem snove, da ne mislim na nju... a ipak, telo me izdaje... ruke grle jastuk... telo koga nema... Ne želim da mislim o tome šta jastuk predstavlja, za čijim telom žude ruke spojene u zagrljaju...

Gula podiže roletnu. Trenutak gleda u postelju u kojoj sam se sklupčao...

„Hristos se rodi“, ponavlja hrapavim glasom.

„Vaistinu se rodi.“

„Sećaš se priče o snovima?“ Klimam glavom. Sećam se šta je nana govorila ’Što danas rabotiš  će rabotiš cela godina, što jutos snivaš – ostvariće se!’

„I šta si sanjao?“ pita.

„Izbegao sam da sanjam nju. Želim joj sve najbolje, ali shvatam da nije uredu da mislim na nju.“

„A na sebe?“

„Neko bi rekao da je to što se trudim da izbegnem da mislim na nju predstavlja siguran znak da sam počeo da mislim na sebe.“

„Nevalja lagati. Posebno ne danas. Ne sebe...“

„Nije laž – samo pokušaj da ubedim sebe.“

„I kako ti ide?“

„Vidiš i sam“, odgovorih hrapavim jutarnjim glasom što se trudi da prikrije podrhtavanje srca kad se približi dubokom bunaru u koji sam jednom bacio svoju dušu u želji da je zaboravim. Nju – dušu. Nju – ljubav. 

Tišina.

A onda osmeh... i klimanje glavom... razumevanje... i prihvatanje...  i ja svatam da nijedna laž neće sakriti ruke što te grle iz daljine... iz samoće... iz najčistije ljubavi... koja i danas... i zauvek pripada samo tebi...

LJUBAVNICI...

Nas dvoje delili smo neke vrlo intimne momente, tople i maštovite...

Više ih ne delimo...

Ali rado ih se sećam...

... sa setom, sa tugom...

... i ponekad se pitam hoće li se ikada ponoviti...

NIVOI ŽIVOTA I

Zeka se tušira. Ja opružen na krevetu. Ugledah knjigu na stočiću. Džulijan Barns – Nivoi Života. Gledam je – ne čitam – jer to je potpuno novi nivo koji nisam još dostigao.

Zeka izlazi i ja shvatam da je vreme da dosegnem neki drugi nivo – čitanje ostavljam za kasnije – kad budem sam...

... i odjednom život je bolji od knjiga...

OŽIVLJAVANJE SEBE

Moja situacija je takva kakva je. To je greh koji delimo društvo i ja. Opet, meni taj greh, teže pada – mnogo teže...

Jutros obećah sebi da više neću živeti u grehu – da ću se promeniti... i ako zatreba promeniti svet...

Obećah to svima što behu negde drugde... negde daleko...

Obećah to sebi...

A onda počeh da oživljavam sebe...

DEVOJČICA KOJA JE POKUŠAVALA DA PREBROJI ZVEZDE

Devojčica koja je pokušavala da prebroji zvezde zamolila me da na noćnom nebu nađem znak  - dokaz inteligentnog dizajna. Ubedih je da je vaseljena nasumična i ne baš ustrojena po inteligentnoj zamisli, a ona se rasplaka, pa upita, kako to da među tolikim zvezdama, disperzno rasutim po nebu, ja ne nađoh one koje se mogu povezati u znak sreće.One koje govore u prilog tvorcu... Ili bar o nama... O nekoj višoj svrsi... koje nam je proviđenje dolelilo... i koje sami moramo prepoznati... zapisane negde u zvezdama...

... ali razum kaže da ga nema... a ja se pozivam na razum... razum koji ruši dečije naivne predstave... uvrerenja... magiju...

Govori li njihov izostanak na noćnom nebu o mojoj nesposobnsti da ih nađem ili nesposobnosti da budem srećan... ili da naprosto verujem...

Univerzalni dizajn zasnovan na brojnosti iskazan konstantama kojima se ne može pridružiti nikakava realna vrednost – nerazumljivi izrazi kompleksne prirode sveta teško da su mi i načelno jasni, a opet, u njih toliko verujem da i decu ubeđujem u njihovu valjanost – nije li to suludo. Ne mogu ni da zamislim šta se dešava u dečijem mozgu i kako njen narastajući um tumači stvarnost – koliko sam ga ja osakatio svojim jednačinama, svojim ubeđenjima... koja potiču iz moje nesposobnosti da shvatim svet... a opet stalo mi je da me deca vide kao nekog dovoljno pametnog da im objasni kako funkcioniše svet...

Otkud ta ambicija? Nisam je imao... kada sam bio njenih godina...

... ko je mene ubedio u poredak i mehaniku sveta...

... Pitam se, koliko smo grešili tad...

... koliko sad grešimo...

... suviše toga racionalnog je u meni...

... pitam se gde su se zagubili dečiji snovi...

... naivnost...

... otvorenost...

... gde nestade zadivljenost grandioznim delom stvaranja tako nepojmljivim za razum, tako nedostižnim za ljudski um...  

... zašto iskustvo, briše slobodan um – onaj sa kojim se rađamo...

... mogu li ga povratiti...

...ponovo biti slobodan...

... verovati u svet iza jednačina...

NANA AGNESA

Hodam obalom Crnog Drima. Voda ledena i bistra. Staza prljava, ružna, ne dovršena – uz obalu spomenici: Revoluciji, Pesnicima, i tebi.. Nana Tereza.

Napuštam grupu turista i vodiče... jer, prepoznah te... priđoh... bronzani spomenik mali  - neugledan, daleko od bistre vode, daleko od očiju turista, ipak, dovoljno blizu za one koji te se sećaju... koji prepoznaju to skrušeno telo što zarobi duh koji se uzdigao ka nebu.

Stojim pred statuom – grupa odavno otišla u poslastičarnicu... stojim i stidim se... što pripadam grupi... što se još ne usuđujem da napustim sve i krenem putem koji si utabala ka nebu...

Još se usuđujem da mislim da je moj put tako veličanstven, toliko uzvišen, a opet, još ne skupih snage, hrabrosti, volje, da se na njega zaputim.

Moja gordost još je drska, moja dela nikakva, a duh okovan gomilom kojoj pripadam, a ne želim da pripadam.

Osećam, znam, da mi tu nije mesto, ali poslušno ćutim i trpim druge u želji da budem voljen, u žudnji za poštovanjem koje mi gomila nikada neće pružiti suzbijam svaku misao na one što štrče, što su se osmelili da dalje idu sami.

Nana Agnesa, kako da nađem svoj put, kako da ga pratim, kad ostanem sam, kad napustim gomilu i usudim se da pratim duh i misli svoje.

Pitam, a odgovora nema – samo tišina... a negde u toj tišini – jedna misao – svoje ću odgovore morati sam da potražim... vreme je da napustim gomilu... vreme je da započnem svoju intimnu hidžru... da se promenim...

... da napravim prvi korak...