Otvaranje očiju

OTVARANJE OČIJU

Ženo ništa mi nisi dala, pa ipak zbog tebe jedino radost osećam. Zalud branim osećanjima svojim, tebi će pobeći. Tako je oduvek, ja pripadam tebi – ne sebi. A opet, ti ne pripadaš meni – nikada me nisi htela... svojom voljom izabrala si da pripadaš drugima... ne meni...

Nema te, a opet živiš u mom životu, koji ne bi ni postojao da ga misao na tebe ne drži daleko od okrutnosti sveta kojem ne želim da pripadam.

Oko mene ljudi, ja ih ne vidim – oni ne vide mene. Čoveče, vidiš iste stvari koje gledam, vidiš a ne vidiš. Srce mi je teško od stvari koje sada znam... stvari kojima te život nauči... 

Ali briga me za ljude, ja odavno ne pripadam ljudskom rodu... pustinjak sam, usamljenik... a takvih se plaše... možda bi i trebalo... ko zna...

Ženo, ništa mi nisi dala, a opet sve dugujem tebi...

Rekao sam... daj mi svoje telo. Iz tvog tela uzneće se misao što spavala je u mojoj duši... a ti si se smejala... radosno i koketno... 

Rekao sam... ja nisam ko ljubavnici drugi, al’ ti više nisi marila za ljubavnike... imala si planove nove... bez mene.. a ja, kao da sam osetio varku sudbine koja me ponovo zaobilazi... padoh na kolena i molih te... preklinjah za ljubav... al’ ništa osim radosnog osmeha ne dobih... 

I tu poče lutanje moje... i samoća... i vid mi se moj povrati... i oči za nevolje sveta otvoriše... i ja videh ljude i nesreću, i zlo, i glad, i bes, i nesrećnu sudbinu sveta u koju čopor ljudski nezaustavljivo srlja...

I podigoh glas... al nikog da me čuje... nikog nije briga... Čopor svoja pravila ima i ne potresa se za glasove tuđe...

I kad već ne mogu da spasem svet... odlučih tad da spasem bar tebe... al’ ni ti neželeše spas... a spas svoj ne bi mi bitan, ni važan, ako spasiti tebe ne mogu... 

I nastavih da lutam... daleko od ljudi i sveta, daleko od tebe, ali nemogoh zabraniti osećanjima svojim da tebi odu...

I ona bežaše stalno... i iznova... sve do dana današnjeg... 

Jer ona pripadaju tebi...