U sobi sa ogledalima

U sobi sa ogledalima

Nećak me je molio da ga vodim u sobu sa iskrivljenim ogledalima. Mali je sad u toj fazi – interesantne su mu ovakve stvari. Nisam previše oklevao. Uostalom ja sam kul stric a ne dosadni roditelj i na meni je da dečaka vodim tamo gde roditeljima ni u snu ne bi palo na pamet da psute svoje dete.

Doveo sam ga u zabavni park i uzeo ulaznice za obojicu. Pustio sam ga da ide nešto malo ispred mene tako da sam otkriva svoje odraze i savladava strah, dok mi je na bezbednom ostojanju. Za to vreme ja sam glumio svoju ulogu kul strica – trudio sam se da pokažem kako me iskrivljeni likovi i prestave ne plaše, čak su malo i ispod mog nivoa, jer ipak sam ja kul.

Istina je da sam i dalje u ovim godinama osećao nelagodnost pri susretu sa svojim likovima u ogledalu i da mi se ova ideja i nije preterano dopadala ali dečak je želeo a ja sam povlađivao. Tako to ide. Tako treba da ide.

Pustio sam ga dakle malo ispred mene i sad jednim okom obraćam pažnju na njega koji se čas oduševljava čas zastaje od straha a drugim sam skoncentrisan na ekran svog mobilnog telefona.

Uključio sam kameru i možda ću snimiti neku zanimljivu fotografiju a moža ako me upita nešto neočekivano zapišem i pitanje kako bi mogao kasnije da ga zafrkavam… jer ipak sam ja kul stric…

U jednom trenutku on mi se gubi iz vida i ja podižem glavu tražeći ga. Krećem odlučno napred da ga pronađem. Ko zna gde je odlutao. Deca u njegovim godinama znaju da se izgube, ponesu ih osećanja – znam iz iskustva. Prolazim jednu za drugom sobu strave, a tamo me dočekuju i smeju mi se mnogi moji iskrivljeni odrazi. Na trenutak se zapitam koliko se ja razlikujem od njih.

Malom ni traga ni glasa, već me hvata blaga panika… okrećem se i krećem nazad da ga ponovo potražim u sobama koje sam prošao. Ulazim u sobi iz koje sam izašao pre samo tri minuta i tamo zatičem sebe… ili to moj mozak samo umišlja… možda ga prostor konačno uhvatio i porušio mu poznate paradigme pa se sad igra sa mojim umom… ko zna… a možda je ovo i samo stvar blage panike… nešto poput galopirajuće aksioznosti

„Tražite nekoga?“

„Da. Dečaka, sad je bio ovde“, odgovaram iako shavtam da ustvari odgovaram svom liku iz ogledala.

„On mora da je u nekoj drugoj sobi i da se dobro zabavlja. A ti kao se ti zabavljaš“, pita.

„Onoliko koliko mi je dozvoljeno…“ odgovaram uz smešak. Siguran sam da me razume, na kraju krajeva ja razgovaram sa svojim alteregom.

„Mislim da ne treba brinuti, i mi smo se zabavljali u sobi sa ogledalima u njegovim godinama. To nam je reklo bi se genetski predodređeno.“

„Vrlo moguće“, odgovaram i ponovo bacam pogled na ekran telefona. Menjam aplikaciju – sada otvaram onu sa belješkama. Ne dešava se često čoveku da razgovara sa svojim alteregom pa ne bi bilo loše hvatati belješke. Možda bi kasnije mogao da ih iskoristim za nešto. Mada to nije jedini razlog – na ovaj način odvraćam pažnju od prizora koji mi je blago nelagodan…

U aplikaciju upisujem misli koje mi se iznenada roje u glavi. Nisam planirao danas da radim. Dan je trebao da bude posvećen dečaku, ali iznenadna kreativnost svakako je dobordošla i ne bi valjalo olako je odbaciti… uostalom nisam li rekao da se dečak dobro zabavlja…

„Šta to radiš?“

„Zapisujem neke rečenice“, kratko odgovaram bez podizanja glave. Tako kontrolišem i nivo uznemirenosti i jeze koja svakako prati pojavljivanje alterega i njegovo obraćanje. Ko god kaže da se oseća ugodno ili bar ne nelagodno kada mu se obrati njegov lik iz ogledala zasigurno laže. Skoncentristi se na pisanje i ekran jedan je od načina da se iskontroliše nelagoda. Čini mi se da uspevam u tome jer kad pišem moji se moždani talasi menjaju pa stvari postaju mnogo kreativnije… rekao bih… mada ne mogu da budem siguran… ovo mi je prvi put da mi se obraća lik iz ogledala… ranije nisam imao sličnih iskustava… ali koliko god uzbudljivo i iritantno bilo mogu da kažem da do sada nije zastrašujuće… bar verujem da je tako… a onda on nastavi sa pitanjima… možda da me uvuče u razgovor… ko zna kakve su mu intencije… ipak prihvatam igru…

„Zašto to radiš“, pita me moj lik u ogledalu.

„Moram da okupiram moju amigdalu“, odgovaram.

„Zašto?“

„Ponešto znam o svetu, ponešto sam naučio…“

„Zašto?“

„Bojim se smrti.“

„Zašto?“

„Još sam živ.“

„Dokazuješ sebi da si još živ tako što radiš“, pita. Prokletinja nekako zna da kucam koncept novog teksta, možda ne izgleda doterano ali prestavlja ozbiljan intelekturani napor, dakle u pitanju je rad, ne neka igrica koju koristim da prekratim vreme ili zavaram svoje misli od pomisli na to da me upravo ispituje lik iz ogledala.

„I drugima, ponekad uživam u tome…“

„U tome što radiš?“

„Da…“

„Znači ne radiš samo da bi okupirao jedini deo tela koji zna za strah… imaš i drugih pobuda…“

„Da…“

„Je li jedna od njih želja?“

„Ponekad…“

„Dakle, nije strah jedino što te goni…“

„Nisam ti rekao… u njoj stanuje i zadovoljstvo.“

„U amigdali?“

„I zna da te nagradi – zadovoljstvom – kad joj pružiš zadovoljstvo… čudno je to…“

„Sad mi ovo liči na zavisnost…“

„Ja to ponekad zovem porok, moj porok, sviđa mi se kako to zvuči.“

„Zašto?“

„Onda sebi ne uzgledam dosadno.“

„Zašto ti je stalo do toga?“

„Dosada je bolest. Ja radim nešto zarad svog i opšteg zdravlja – volim da verujem da je tako…“

„I onda se igraš sa amigdalom. Zbunjuješ je… kao sada…“

„Da… volim da se nadmudrujem sa svojim alteregom… posebno zadovoljstvo pružaju mi ovakve priče… dva neodređena vantelesna lika, možda bolje reći glasa nadmudruju se oko dela mozga koji ih je stvorio… ne čini li ti se to zanimljivim…“

„… ponekad…“, čujem kako mi odgovara moj lik iz ogledala. Kad podignem glavu i pogledam ponovo, njega nema. Čudno pomislim ne samo da sam oterao alterego već je moj mozak pobrisao i moj odraz u ogledalu ostavljajući samo praznin prostor tako gde sam stajao…

Ovo bi moglo biti interesantan obrt na kraju narativa, pomislim i pribilježim u fajl u koji unosim svoje misli… nikad se ne zna… možda ga iskoristim za neku priču…