Makar Čudra

Ciganske svadbe

Dragi su mi ljudi koji imaju nešto sabotersko u sebi. Oni koji ne pristaju. Posebno su mi drage preljubnice i raspuštenice. One imaju stav. Ne zadovoljavaju se ugovorenom hibernacijom braka. Njih bezlični ljudi ne mogu svesti na svoju meru. One svet mere sopstvenim korakom. Zavodljivim i hrabrim.

Makar Čudra

Hoću da legnem pored tebe. Da gledamo zvezde. Da pustimo da nas gledaju zvezde... dok se volimo, daleko od osude sveta...

Rada, ciganka

Granice misli su granice života. I smrti. Misao na tebe je živa. Bliska. Prati te dok lutaš stepom, uvek spremna da ti se vrati, poput ptice selice, dolaskom proleća.

Introspektivan tip

Moja ljubav hoće da bude veća od mene. To joj lako uspeva. Oduvek. Nema veze što je izmaštana. Ništa ne sprečava zaljubljenog da voli osobu koja postoji samo u njegovoj mašti. Ni da joj se pokorava i prilagođava.

Možda je to pitanje egoizma pre nego nesrećne zaljubljenosti, ali ako jednom zaplivate tom rekom teško ćete se vratiti na razumne obale.

Revolucija ili šta je Dragutin Dimitrijević Apis rekao Mustafi Golubiću

Ispovest

Želim se ispovediti sebi.

Za ono što sam učinio sebi.

Pomozi mi oče, da uspem u ovom nakanu.

Učiniću to rečima, zapisanim na papir – one su moja optužba i moja kazna. Ako postoji prostor za sažaljenje i umanjenje krivice, on leži u zapisanom.

Onaj ko bude čitao, biće moj sudija.

Nadam se pravednoj kazni.

Samo tom se još nadam.

Revolucija

ili šta je Dragutin Dimitrijević Apis rekao Mustafi Golubiću

Sve što je važno stane u kratke rečenice. Ono najvažnije u jednu reč.

Postoje reči do kojih ne znam doći, koje ne umem artikulisati, a koje,znam, još postoje u meni – koje me izjedaju. Čini mi se da je oduvek tako, ako i nije, vremena pre tog se ne sećam. Ta reč nije ljubav, ta reč nije sloboda, ta reč nije greh, već nešto između njih. Nešto neartikulisano, neizrečeno, a opet razorno.

Čuči tu negde skriveno duboko u meni, neizrečena, nevidljiva reč koja će promeniti sve – život i svet. Ta reč, traži živote i ako joj ih ne predam uzeće moj. Uzdrhtim kada je osetim.

Ponekad vidim zbunjenost i strah kada je drugi osete u meni. Ona seče poput mača. Ona uzdiže poput proviđenja. Još je nisam izgovorio. Ćutim. Ali ona ne ćuti. Vrišti u meni.

Poput zarobjenog duha ona želi napolje. Izaći će. Ne mogu je sprečiti.

Mnogi će krenuti za njom. Pratiti je.

Znam, predaću joj se slepo. To je sudbina kojoj trčim u susret.

Radostan za bitku. Poslednju noć pred streljanje oslobađam reč... i predajem je tebi...

Ljubavnici

Za tebe, želim biti vruć i gust. Možda me i ti tako želiš. Ili je to poslednja utopija moje nade, koja više ne traga za zvezdama i crnim rupama. Rupu koju tražim drugačije je prirode – još nedovoljno istražene. Stoga se, odlučnošću istraživača, upuštam u potragu. Kad se nađem nad njenim skrivenim otvorima odlučno se spuštam niz njih. Tragam za dnom. Čini se da sam premali da ga dosegnem, ali to me ne sprečava u nakani da tu stvar podrobno ispitam.

Rekao bih da tu istraživačku strast rado prihvatiš, mada poput drugih bludnica očekuješ nagradu za to. Zato, želim da budem gust i vruć poput žara. Ne želim da ugasim žar tog vulkana, ja bih da ga razjarim – želim da te žarim, dok ne eksplodira, dok se ne izlijem u otvor kojim ćeš eksplodirati. Želim da gledam, te sitne eksplozije, i talase, kako se prenose niz tvoj torzo, grudi, udove. Želim da upalim sjaj u tvojim očima – onaj, kojim sijaju zvezde.

Znam, vešto čuvaš mesto na kojem se pale snovi. Pomozi mi da ga otkrijem i ja ću ti pomoći, da pronađemo taj sjaj, kojim znaš da zasijaš. Znam o čemu sanjaš u tamnim noćima. Možda mogu da te ugrejem, pomognem, da preguraš noć. Možda i više od toga. Probaj me i pusti da ja probam tebe.

Otac

Pitaš me, „ko je zasadio život u mene?“ Ja blistam u svom najvećem uspehu. Ima li išta ljudskije od toga. Blistati od ponosa i nade, kada se (nada)  rađa pred vašim očima.

Veliki Inkvizitor

„Gde si otišao posle uskrsnuća, i zašto te niko nije mogao pronaći?“

„Bojao sam se kazne koju bi mogli da mi odredite. Ja znam da nisam prvi Bog  koji je patio za ljude, ali smatram da treba da budem poslednji sa takvom sudbinom.“

„Ti dakle veruješ u sudbinu. Zar tvoj otac nije govorio o tome kako sudbine nema i kako nam daje slobodnu volju?“

„Otac tu vrstu slobode daje samo onima za koje veruje da je ne mogu upotrebiti protiv njega.“

„To isključuje tebe i anđele.“

„Tako nekako.“

„Jel još neko isključen iz te privilegije?“

„Lilit, Nava...“

„Zanimljivo, pomislio bi čovek da božiji sin za svog oca drži da je tiranin.“

„Ima toliko toga Zevsovog u njemu.“

„Ne huli – ispravno je reći ima toliko toga što ne razumemo pod kapom nebeskom. Božanski naum nije za ljude.“

„Ti izgleda znaš bolje od mene šta je ispravno.“

„Ja nisam tolika budala da tvrdim da sam božiji sin, a još manje tolika da patim za one koji me neće i ne razumeju.“

„Jel ni to nije bilo ispravno?“

„Nije bilo isplativo, bar ako unapred ne znaš da će te otac uskrsnuti. Ako si znao, onda to i nije bila žrtva, već prenemaganje. Šta je bilo od tog dvoga?“

„Bilo je istinito i iskreno.“

„Kako, ako si znao sve unapred – onda je to bila prestava za narod. Ako to nisi znao onda si budala i daješ loš primer ljudima. U oba slučaja moram te osuditi kao neprijatelja crkve... i ljudi.“

„Postadoh još i Satana.“

„Dakle priznaješ. Onda je vreme da te privedemo crkvenoj pravdi.“

Dracarys

Dracarys

(vilinsko kolo)

       

       

Bila je spremna da se ogoli. On je želio to telo, jedino pred kojim je mogao biti oslobođen stega, go, jedino koje je želeo golo, naslonjeno na svojoj koži.

Diši, kaže sebi, pri pomisli na nju. Diši. Ali, ona još zaustavlja dah, a misao o njoj rumeni mu obraze.

Propušteni život izaziva uzdah. Opet, on nju nije mogao propustiti – koliko je nomadskih pastira dodirivalo grudi planinske vile, koliko je pilo rosu sa njenih usana.

Diši, kaže sebi, danas odlučno proširuje područje samoće. Usamljenost je vreme provedeno u dijalogu sa samim sobom. Konačno veruje u šapat koji mu vetar donosi. Nečujan je, pa ga ponavlja u sebi. Kaže (sebi), neki od usamljenosti uzrastu, poput sekvoje, neki se sasuše. 

On još nije pustio korenje, ni razgranao krošnju, opet, deblo hrasta sazreva u njemu. Uskoro će se roditi. Ponovo. Kao usmaljeni hrast.

Iz njegovih žila poteći će reka. 

Planinska. Ledena. Iz nje, rodiće se vila. Zatvoriće se krug.

Još parpriča pred zimski san

Dodir

Jednog dana ću umreti. Žao mi je zbog toga. Ne zato što neću živeti, nego što neću moći da te dodirujem. Postoji li išta uzvišenije, vrednije od tvog dodira?

Tajna

Čije ime šapućeš dok spavaš? Koga po mraku dozivaš?

Ime, znam nije moje, ali čije je?

Čiji je skriveni osmeh, kojim zablistaš, kada misliš da te ne vide, oni što se u tvom osmehu ogledaju svakoga dana?

Odaj mi tajnu, kome pripada tvoje srce?

Lažljivac

Dokle će tvoja izvinjenja i objašnjenja da daju smisao svim mojim sumnjama, a opet, nikad da ih ne razveju?

Dokle ću sumnjati?

Dokle ćeš lagati?

Dokle?

Postoji li granica?

Odan ideji

rekao si:„ako je suđeno biće.“

naivno.

Nisi čekao sudbinu – pohrlio si joj u susret. Trčao za njom, progonio je, sve dok ti se nije predala.

Kad te je sudbina pitala zašto, rekao si: „nisam mogao bez tebe“.

Onda te je uzela.

Kad kreneš za njom

... i Bog reče: „Zar nećeš da ostaneš ovde? Ovaj vrt sam za tebe stvorio. Ovde ćeš imati što god poželiš.“

... i odgovori Adam svome tvorcu: „ovde nije ona koju hoću“

... i izađe voljnim korakom iz vrta postanja. U tišini, do limba sveta, pratiše ga anđeo nebeski. Adam iskorači, a Urijel osta na dverima  Edena...

Pismo petogodišnjeg dečaka Davidu Belamiju

Pismo petogodišnjeg dečaka Davidu Belamiju

Davide, čuo sam da si jutros umro. Bio si heroj moje mladosti. Uz tebe sam otkrivao svet iza školske klupe. Od tebe sam učio ono što se nije učilo na časovima. Davao si ideje i gradio razum oko onoga što nam je priroda iznjedrila. Toliko toga sam naučio iz tvojih emisija.

Ništa mi to nije vredelo.

Znati više nego što samoproklamovani uzurpator obrazovanja proklamuje, da znaš, veliki je greh. Rano sam ga poneo. I mnogi drugi sa mnom. Nekada smo ga zajednički delili verujući da možemo da stvorimo novi svet. Nije se desilo. Nisam siguran ni da bih mogao da nabrojim sve razloge, ali verujem razumećeš. Sam si se protivio velikom uzurpatoru razuma i obrazovanja, pa verujem, da ti je lako da shvatiš, ono što govorim. Njima nije bilo.

Nisam se slagao sa onim što govoriš, ali sam razumeo smisao – imalo je smisla.

To nam je bilo važno. Mojoj generaciji. Imati smisla. Dok nam ga nisu ukrali. Nama – nepismeni nacionalisti, vama, gospodari tržišta. Nije isto, ali jedna stvar jeste ista. Svi su oni svoj narativ proglasili jedinom istinom i zabranili sve druge. Govoriti bilo šta što se ne uklapa u njihov narativ, znači pretvarati se u neprijatelja. A ne moraš se ni truditi da se pretvoriš u neprijatelja, oni će te pretvoriti. Ne moraš ni da govoriš pritiv njihovih laži, dovoljno je da ih pitaš zašto, ili kako. Tako je bar, bilo u početku, sada je dovoljno i da pomisle da nisi sa njima, dovoljno da postaneš neprijatelj.

A zna se šta je zadatak pravovernog kad se suoči sa Satanom (neprijateljem).  

Kada pomislim na tebe Dejvide, ne mogu da se ne setim devojčice vragolastih očiju koja je godinama verovala da si umro, još pre mnogo godina, kojoj je ta primisao, da te nema, bila ogromna trauma iz detinjstva, i koju sam ja osvojio time što sam joj obznanio istinu, da si još živ i da ima nade za nas koji smo bili poslednji izdanci dece cveća. Vidiš, na mnoge načine si mi pomogao u traganju za smislom. Naučio si me da zapitkujem i mislim, a da se nikada nismo sreli. Bio si prvi učitelj na daljinu, godinama pre nego će ta tehnologija biti izumljena.

Hvala ti na tome što si pomogao dečacima iz moje ulice da razviju i ojačaju moždane vijuge. To nam je pomoglo više od mnogih suvoparnih časova koji su nam držali umorni ljudi koji su želeli samo da otaljaju posao i zarade penziju.

Važno je shvatiti da svet postoji zahvaljujući obrascima koje je razvio razum distribuiran i ugrađen u svet u kojem živimo. Bio je to osnovni postulat mog odrastanja. I života bi bio... da sam rođen bilo gde drugde, sem ovde, gde sam izbrom sudbine ili slučajnosti začet, i osuđen, a možda i izabrao da živim.

Balkan... i vođe... kakav nesretan sklop okolnosti...

Video sam smisao – znam da postoji... ili je bar nekada postojao... a sad ga nigde više ne vidim... i nemam nikakvu predstavu šta se desilo sa njim... ni kako mogu da živim bez smisla... a eto, preživljavam... godinama, doduše vegetiram, ali još sam živ...

Poput ekstremofila navikao sam se na okolinu ispunjenu otrovom, kiselu, oporu... Na vođe koji deluju poput sumporne kiseline i sve čega se dohvate razjedaju dok ga ne rastope i  ne apsorbuju... Svet više nije onakav kakav je bio... Izgleda da više nije ni kakav je svud drugde... Tako nam se čini... Bar nama, koji bismo još da koristimo razum... jer ovo što živimo, nije samo šizofrenija naratora, ne, ovde je došlo do dubljih degenerativnih promena...

Svet je izgubio smisao. Stvarnost je postala besmislena. Ono malo mislećih ljudi što bi još da traga za smislom primorano je na iscrpljujući rat koji se vodi iznurivanjem lažima.

Mi vodimo bitke oko tumačenja... istina zavisi od toga ko si, od toga ko je izgovara. Ima autoriteta tako moćnih, da sve što izgovore postaje istina i onih slabih koji nikada ne mogu dokazati svoje istine... a ni one očite... ili bi bar trebale biti očite... ali nisu... i tako, iscrpljujemo se ratovima koje vodimo rečima, a ne argumentima, u kojima se pozivamo da verujemo, na reč, i sumnjamo u ono što je lako dokazivo, jer dokazi tad nisu dovoljno čvrsti i imaju tendenciju da se porozno osipaju... a povremeno i da neobjašnjivo nestaju... i tako, vodimo bitke oko tumačenja onoga što je izrečeno, i onoga što nije... pokušavamo da shvatimo onoga čega nema i što ne može biti...

Nemamo izbora. Istina proizilazi iz tumačenja, a ne iz objektivne, fizičke realnosti.

Igrokaz, neliterarnih likova, koji se obraćaju svom tvrocu, sa nadom da će ih upotrebiti, za svoj narativ, koji postaje važniji od stvarnosti. Čak i u priči koju On sam piše...

Zakoni poznatog sveta, stvarnosti, pa čak i oni fizički više ne važe.

Tvorac ima sposobnost da menja ne samo našu budućnost, već i prošlost. Naracija napreduje u nepredvidivim smerovima. Progres u prošlost veći je i važniji od progresa u budućnost.

Umrli su svi heroji. I lični i oni koji žive u grupnom sećanju. Eto, čuo sam da si i ti umro. Za svaki slučaj proverim pre nego konstatujem. Eto vidiš, po nešto sam i naučio... pa da konstatujem...

Danas je umrlo moje detinjstvo. Heroji moje mladosti postoje sad samo u mom sećanju. U sećanju negde još postoji i smisao, barem kao pojam.

Postoji, činjenica je. Neporeciv fakt. I nema onih koji me mogu ubediti u suprotno. Bar za sada. Vremenom, ko zna. Ja još nisam ovladao poznanjem budućnosti pa ovo moram ostvaiti još otvorenim pitanjem, iako verujem da znam odgovor na njega... i teško da će mi tu veru oduzeti... ovi, nepismeni prodavači magle, lažovi i prepisivači, što polažu svako pravo na istinu... neka njih slušaju njima pokorni, ja ne mogu i neću. I tačka.

Možda je u meni problem. Možda, do moje generacije. Par nas, koji smo još živi. Koje nije pokosio neki rat, bolest, sećanja ili savest. A možda, i u našim učiteljima i njihovim delima. Zarazili su nas idejama i smislom. Prokletnici, veru u moć razuma i težnju za smislom posisali smo sa majčinim mlekom. Zaraženi smo njima od kolevke. Nismo imali nikakve šanse u ovom društvu. Od početka, smo osuđeni na zazor, podsmeh, prezir.

Tragati za smislom – kakva suluda pomisao u vremenu u kojem živimo. Ili smo živeli... ili smo se bar nadali da smo živeli... pre nego što su došli ovi koji su nam poput skakavaca proždrali sve... budućnost, godine, veru u ideale, smisao, razum...

Kažu da, negde, još ima razuma... Mnogi su otišli da ga traže.... Nisu mogli da izdrže ovde, gde, razuma i istine nema.... Otišli su, jer nisu mogli drugačije... ima i onih koji i sad nađu snage da odu, da razum i smisao, koji nam izmiče, traže po svetu... Izgleda da ga više niko ne traži ovde... među nama... nema ga... a kao da ga nikada nije ni bilo... Narativni prvak promeniće i to sitno poglavlje prošlosti u kojem smo verovali u istinu, učili da bismo ovaldali razumom i gradili smisao... promeniće... veruje On... i oni njegovi...

Ja odbijam da verujem.

Ja imam razum. Želim da ga koristim. Ne mogu me sprečiti. Ako i ne nađem smisao, bar sam ga tražio. Ako ga ne nađem u svetu, koji me okružuje i nagriza, možda ću ga naći u sebi. Tamo bukači i huškači, larmaom svojom i otrovnim lažima, još nisu uspeli da naruše prorodni poredak stvari. Bar za sada. A verujem i da neće. Neću im dati. Bar dok se ja pitam. A pitam se, barem za sebe, bez obzira što bi i to da uzmu. Moje JA predao sam razumu, dok sobom vladam, tako sam naučio da je ispravno. Kad razuma više ne bude, moje JA pripašće tvorcu – moje JA stvorila je priroda, pa ga ona može i uzeti, kad istrošim sve gorivo kojim me je priroda obdarila.

Ne znam zašto sam ovo imao potrebu da ti ispričam ovim pismom koje sigurno nećeš pročitati. Možda sam ga pisao sebi. Možda je ovo nekrolog mojoj mladosti. Ili zavet, da treba izdržati pred besmislom koje bi da nas sve proguta... kako se samo brzo širi besmisao nacionalizma, tržišne ekonomije, suludih vođa, svega onoga što je progutalo svet moje mladosti, a sad preti da proguta i ove bedne ostatke tog, jednom, funkcionalnog sveta...