Zimski san

Zimski san

Ušuškan lišćem  utonuh u zimski san. Sanjao sam san o zecu u visokog travi. Ili to beše zečica, što nakot svoj na pojilo izvodi. Ne sećam se precizno. Magla se navlači na taj prepodobni san, koji me je porodio, a porodio je i tebe, i njih, i sve nas promenio.

Čudne snove sanjaju osedeli mrki medvedi, kad odu na zimski počinak. Čudesne - u njima medvedi postaju ljudi, a zečevi žene i ideje gospodare svetom.

Ideje...

Imao sam ideju o tebi

Bila je vrckava, topla,

Igrala se željom, dok te nije pretvorila u želju,

Koju nisam mogao poricati.

Imao sam glas,

Odlučan,

I nisam ga imao,

Jer glas zna da iščili pred lepotom...

Imao sam osmeh,

Ti si ga stvorila.

Skriven, potajno, tebi je bezao,

Nisi ga odmah primećivala,

Imao sam i srce,

I dušu,

I misao,

Napustili su me i otisli tebi.

Posle sam se i ja predao,

U tvoj zagrljaj.

Ti si me očarala.

Začaran, ponovo izrodih ideju jednu smelu,

A ideje rastu kao ljudi,

I čine da mali ljudi postanu veliki.

Ideje postaju deca. U snovima.

Ili tad bar mozemo slobodno da sanjamo,

I maštamo,

O tom divnom stvorenju,

Mešancu zeca i medveda.

Kakvo bi krzno samo imao,

I kako hitar bio.

Taj zečiji medvedić,

O kome sanjam,

Od kad sam usnio zimski san.