Urd
Crvena,
ti si poput krvi, poput mesa, poput želje i ljubavi, zato tako lako padaš u
zanos i ključaš od strasti.
Ti
nisi smerna, niti stvorena da to budeš.
Ti
si život, i gospodar života, i želja svih čiji život dodirneš.
Crvena,
ti si vatra, i zmaj, i nebo posuto oblacima, i kiša na kojoj stojim i čekam da
porastem.
Da
bi ti bio jednak.
Dostojan.
Da
ne bi morala da se savijaš kada poželim da te poljubim i da ti mirišem kosu.
Predaja
Noćas
si obukla crveni konbinezon. Mazna si. Željna. Ležimo isprepletani, uvijeni
telima jedno u drugo. Pokušavamo da se predamo jedno drugom. Tvoja koža je meka
i mirisna. Meke su sve linije tvog tela. Mekana su tvoja usta i tvoj jezik i
tvoj poljubac. Ustima gladnim poljubaca i krvi uzimaš me. Jezikom ispituješ
vrtuljak. Pljuješ ga i ljubiš dok ne popusti, a toplina, bez čvrstine, potpuno
ti se ne preda. Uljez, uljast poput jegunje, klizi niz tvoje grlo – sok zrelog
grožđa koji ispijaš. Slepilo želje oduzima ti dah i ti ga poljubcem spuštaš na
otvor na vrhu moje strele. Padamo. Noć postaje tiha. Tvoje toplo i gorljivo
srce polagano kuca da ne probudi noć.
Rodna
ravnopravnost
„Pederi
i beskičmenjaci ne bi trebali da sude ženama“, rekla je.
„Sve
sam svoje životne vrhunce dočekala na leđima – imala sam tad i želje i
mogućnosti da se vinem visoko i dosegnem nebo, da slobodno letim. Ne stidim se.
To je moja priroda.
Ti
kažeš da si muškarac, ali nema ničeg vertikalnog u tebi. Ničeg uspravnog. Sudiš
mi, a koliko si po svom položaju različit od mene? Zar ne bi muževi trebali
biti uspravni ljudi?
Otkud
onda toliko onih koji u primanju, a ne u davanju, osećaju slast i pronalaze
sebe. I zašto takvi sude drugima?“
Odgovor
nije dobila.
Balkanci
Moji
sunarodnici – nazivaju sebe ljubavnicima. Kako je to jadno. Nesvesni su svoje
prošlosti. Značenja.
Većina
njih plašljiva, oštećena. Boje se ženki – zbog iskustva sa drugim ženkama. Onima,
koje su ih pokidale. Rasčerečile. Otkinule deo tela... ili duše...
Oštećeni.
Žive u nadi da se još mogu regenerisati – poput guštera.
Zapravo
su gmazovi.
Samopouzdanje
nije rep i teško može ponovo da izraste. Posebno, onim gmizavcima koji su bili
ambiciozni preko mere, ako je ženka za kojom su trčali hrapava i ako njeno telo
na njegovom ostavilo kravave tragove – duboke razderotine, poput ogrebotina po
srcu – onih, koje nikada ne zarastu... koje će zauvek da krvare...
Prokleti
gmazovi, nesposobni da učine i jedan korak, osuđeni da stoje u mestu. Tek
poneko od njih postane jegulja i pronađe svoju drhtulju. To su oni što se ne
plaše da budu paralisani. Proždrani.
Nema
ih mnogo. Sve ih je manje.
Otadžbina
Zašto
nam je potrebna zemlja? O korenima ovde govorimo kao da smo biljke.
A
nismo. Ne znamo samo ćutati ili pokoravati se i nuditi naše plodove na branje
svakom ko bi da ih ubere. Još imamo ponos i želju.
Život
se okrutno poigrao sa rođenim ovde, dao im je zemlju, i reku, i kišu i ništa
više.
I
veliko telo kojem treba pravedna gruda zemlje da ga podnese. Kad se gruda
smanji, kada je nema, plećati ljudi širokih šaka odlaze sa nadom da i za njih
postoji parče zemlje, i neba, dovoljno veliko da ih podnese pre nego mu predaju
kosti.
Ko
ostaje ovde? Ko će ostati?
