Predaja

Urd

Crvena, ti si poput krvi, poput mesa, poput želje i ljubavi, zato tako lako padaš u zanos i ključaš od strasti.

Ti nisi smerna, niti stvorena da to budeš.

Ti si život, i gospodar života, i želja svih čiji život dodirneš.

Crvena, ti si vatra, i zmaj, i nebo posuto oblacima, i kiša na kojoj stojim i čekam da porastem.

Da bi ti bio jednak.

Dostojan.

Da ne bi morala da se savijaš kada poželim da te poljubim i da ti mirišem kosu.

Predaja

Noćas si obukla crveni konbinezon. Mazna si. Željna. Ležimo isprepletani, uvijeni telima jedno u drugo. Pokušavamo da se predamo jedno drugom. Tvoja koža je meka i mirisna. Meke su sve linije tvog tela. Mekana su tvoja usta i tvoj jezik i tvoj poljubac. Ustima gladnim poljubaca i krvi uzimaš me. Jezikom ispituješ vrtuljak. Pljuješ ga i ljubiš dok ne popusti, a toplina, bez čvrstine, potpuno ti se ne preda. Uljez, uljast poput jegunje, klizi niz tvoje grlo – sok zrelog grožđa koji ispijaš. Slepilo želje oduzima ti dah i ti ga poljubcem spuštaš na otvor na vrhu moje strele. Padamo. Noć postaje tiha. Tvoje toplo i gorljivo srce polagano kuca da ne probudi noć.

Rodna ravnopravnost

„Pederi i beskičmenjaci ne bi trebali da sude ženama“, rekla je.

„Sve sam svoje životne vrhunce dočekala na leđima – imala sam tad i želje i mogućnosti da se vinem visoko i dosegnem nebo, da slobodno letim. Ne stidim se. To je moja priroda.

Ti kažeš da si muškarac, ali nema ničeg vertikalnog u tebi. Ničeg uspravnog. Sudiš mi, a koliko si po svom položaju različit od mene? Zar ne bi muževi trebali biti uspravni ljudi?

Otkud onda toliko onih koji u primanju, a ne u davanju, osećaju slast i pronalaze sebe. I zašto takvi sude drugima?“

Odgovor nije dobila.

Balkanci

Moji sunarodnici – nazivaju sebe ljubavnicima. Kako je to jadno. Nesvesni su svoje prošlosti. Značenja.

Većina njih plašljiva, oštećena. Boje se ženki – zbog iskustva sa drugim ženkama. Onima, koje su ih pokidale. Rasčerečile. Otkinule deo tela... ili duše...

Oštećeni. Žive u nadi da se još mogu regenerisati – poput guštera.

Zapravo su gmazovi.

Samopouzdanje nije rep i teško može ponovo da izraste. Posebno, onim gmizavcima koji su bili ambiciozni preko mere, ako je ženka za kojom su trčali hrapava i ako njeno telo na njegovom ostavilo kravave tragove – duboke razderotine, poput ogrebotina po srcu – onih, koje nikada ne zarastu... koje će zauvek da krvare...

Prokleti gmazovi, nesposobni da učine i jedan korak, osuđeni da stoje u mestu. Tek poneko od njih postane jegulja i pronađe svoju drhtulju. To su oni što se ne plaše da budu paralisani. Proždrani.

Nema ih mnogo. Sve ih je manje.

Otadžbina

Zašto nam je potrebna zemlja? O korenima ovde govorimo kao da smo biljke.

A nismo. Ne znamo samo ćutati ili pokoravati se i nuditi naše plodove na branje svakom ko bi da ih ubere. Još imamo ponos i želju.

Život se okrutno poigrao sa rođenim ovde, dao im je zemlju, i reku, i kišu i ništa više.

I veliko telo kojem treba pravedna gruda zemlje da ga podnese. Kad se gruda smanji, kada je nema, plećati ljudi širokih šaka odlaze sa nadom da i za njih postoji parče zemlje, i neba, dovoljno veliko da ih podnese pre nego mu predaju kosti.

Ko ostaje ovde? Ko će ostati?