Dečak na grobu bližnjeg svog

Dečak, na grobu bližnjeg svog

(ono što doživim kada se sretnem sa Predićevim platnom Siroče na majčinom grobu)

Brata retko srećem. Samo u snovima. Od kako je ubijen. 

I kad na njega naletim, dok lutam košmarima sna, taj neočekivani susret nije lak. Ni za mene, ni za njega. Prekori me što pokušavam da nosim njegov krst i tražim iskupljenje. Prekori me što tu stvar konačno ne napustim i vratim se svojem životu. Kažem mu:“ To je moj život“, on ćuti, a tišina postane mučna između nas.

Osuđuje me – tišina... i njegove kosti koje trunu u raci u koje smo ih sahranili. Nikuda neće otići – zauvek će ostati tu posađene... i ništa da nikne na tom mestu... ni vlast trave... ni jasen... visok poput njega... u čijoj bi senci mogli da ćutimo... kad ga ponekad obiđemo... i poklonimo se senkama... koje više ne vidimo...

On kaže: „Zaboravi“, ja ne mogu. Velim, bila bi to izdaja. Sve bi bilo uzaludno.

 

On kaže: „Neka. Život je važan – ti ga imaš, počni da ga živiš. Ostavi nas mrtve.“ 

Ja ćutim. Da ga ne razljutim, a hteo bi da plačem. Taj život postoji zbog tebe, hteo bi da kažem, ali znam da nema ko da me čuje. I to boli. Toliko, da o tome ne govorim. Nikada. Ni sa kim. Posebno ne sa živima. Oni to ne bi shvatili. 

Tišina. Mučna, zgusnuta, teška... 

Kao da je ruka smrti odvezala maramu, u koju je sapela svoju dugu garavu kosu i u nju sipala prošek... a vino, gusto, krvavo... nikako da se probije napolje iz te tkanine bola... i kao da je ta ruka dotakla moje grudi... i spustila mi maramu punu zgusnutog bola među grudi... 

Zalupa srce... kao da hoće da iskoči... al ni kap crvene tečnosti da istekne... već se sve sakuplja i penje niz grlo... dok me ruka smrti ne ščepa za gušu... Počene da me davi... lagano... ne stišće odmah... već polako sakuplja belde prste oko mog glasa koji nikako da izađe... Onog što ostaje i cvili u meni... godinama... a da ga niko ni ne čuje...

To je sudbina. Moj krst. I moraću da ga nosim. Uz planinu. Dok sam živ. 

Prihvatio sam to... više se ne bunim... Ne mogu sebe više ni da zamislim bez svog tog potmulog bola... tako je dugo deo mene... da više sebe ne mogu da osetim ako nema bola... postao je deo mene... i ta suluda borba za čast... i istinu... koja više nikoga ne interesuje... Kao da je ikada i interesovala... Ne... mi smo bili topovsko meso... potrošna roba.... a verovali smo da činimo nešto dobro...

Postoji li išta gore od zablude u koju verujemo... od iskrene vere, da činimo dobro... bližnjima... Pitam se ko bi živeo na zemlji ako bismo svima sudili pravedno... ako bi svi dobili što zaslužuju... bi li i jedan od nas pretekao...

Plačem u snovima... kada ga sretnem... a želim da budem veseo kada ga vidim... ali ne mogu... previše boli... i obećam... a on me moli da zaboravim... 

Kaže: „Unatoč tvojoj žrtvi, ne osećam se iskupljenim“ 

Zavapim: „I drugi su činili zlo...“ a on se samo osmehne, tužno, i teškim korakom nestane među senkama... a ja ne mogu da ga pronađem... 

Probudim se... nastavim da plačem... tiho, da me niko ne čuje... i ne mogu da zaspim... da ga ponovo vidim... bar u snovima...