Mom prijatelju generalu

Ahmed, Libijac, izbeglica iz Tripolija

U suton dana koji umire, putujem negde, ne znam više gde. Zašto – još jedno koje ne smem da postavim sebi, a posebno ne drugima. U džepu, znojavom šakom stiskam kamen i parče hartije sa imenom oca, ulicom i kućnim brojem koji, svi odreda, više ne postoje.

Putujem u noć, u koloni nesretnika koji će posle nazivati izbeglicama, za koje će praviti planove povratka, više ni sam ne znam gde. Koračam napred, u tamu noći bez zvezda, ja što izgubio sam sve i što nikada neću dobiti ništa.

Ja za koga će se brinuti mnogi, a koga nikada neće dodirnuti ta briga, koja noćas još postoji, bar na rečima, a i u njima, polako počinje da bledi.

Ko proživi ovu noć, šta mu preostaje, šta do polako tiho umiranje. Svakoga dana, samoća, praznina, otupeli ljudi, praznog pogleda, savijene pojave što čekaju autobuse što ih voze i dovoze iz fabrika logora, gde se mre, da bi se živelo, do kraja meseca. Oni sretniji, među nesretnicima, sakupiće možda ušteđevinu dovoljnu tek za nekoliko polovnih neupotrebljivih stvari što će ostati za njima.

Ali ta sreća, ako postoji, noćas je još daleko i treba pregurati noć i preći kilometre ničeg, što vode negde, kuda je otišao prvi među nama, čije korake sad nemo pratimo kroz noć. Tamna i gusta poput straha što korača između nas.

Mom prijatelju generalu

Neozleđene vere u sposobnost da učine sve, pa i ono što nikome ne bi pošlo za rukom, nogom, ili već nekim drugim delom tela, organi reda, u narodu poznati kao organi, sve sumnje u njihovu nesposobnost, ili ne priličnost vlasti, kojoj su odani, oduvek i na rate, od prvog, do prvog, guraju pod tepih, a ako njega nema, jer na ulici ga uglavnom nema, do margina svesti, gde caruje primisao o njihovoj neophodnosti  i društvenoj korisnosti, na koju mi građani, na koje znaju da se okome, ti što nas što nas štite, uredno dobijamo batine, od organa, zaštitnika reda.

Uglavnom zbog nereda, po neke izgovorene reči i ubeđenja da imamo pravo da zahtevamo pravdu i osećamo se sigurno i slobodno u zemlji kojoj plaćamo poreze što odu na plate organa reda.

Pojedinim organima to nije dovoljno, pa je primereno i logično da isti, za sebe, prigrle deo plena, što dele, ili otimaju, od onih od kojih nas štite, bar kako to oni i zakoni koje su pisali neki drugi organi tvrde.

A tvrditi se može svašta, i ne treba se dokazivati, i nipošto sumnjati, ako tvrdnju iznesu ugledni član društva – kojeg tačno, to nije uvek baš jasno. A valja reći po nešto o tom društvancu, što sebe zove društvom i kad je to daleko od pristojnosti podjednako koliko od većine za koju se izdaje.

To društvance, podjednako govnjivo kao organi što ga prestavljaju, odavno beše  zaslužilo govnjivu motku, što zahvaljujući prizornom čuvanju poretka organ ne dobi. Al zasluženo uvek dođe, pa nešto velim, nek se ne brinu, društvance i organi reda, zasluženo dobiće.

Možda će tad i ova druga gomila, ona prepuna nesretnika i očajnika, dobiti ono što zaslužuje.

Možda. A možda samo naivno veruje da je nešto tako još moguće.

Iskonski strah pristojnog pojedinca

Strah vlada među građanima Srbije.

Pitam jednog od njih: „Čega se plašiš?“

„Srastanja sa svetom“.

Pogledam oko sebe i najednom i mene proguta strah.

Odbijam

Vojnik u armiji nemih…

 Odbijam… da budem, vojnik u armiji nemih.

Odbijam da gubim i vodim ratove koje su zakuvali oni dugog jezika.

Odbijam da budem glas koji ćuti, nemi posmatrač.

Odbijam poslušnost, ne želim da budem šraf u mehanizmu što svoju volju nema i volji se tuđoj pokorava.

Odbijam, sve one moje što o meni brinu na rečima i samo na rečima.

Odbijam.

A vi što sebi pravo dajete, shvatite, za navek, odbijam vas i sve vaše. Nisam zainteresovan za vaše ponude, vaše prevare, vaše ludilo, ni za šta vaše. I briga me šta o tome mislite.

Jer, volja je moja važna. I ona odlučuje. O mom životu, ona će presuđivati.

Ja više nisam vojnik u armiji nemih , moj glas progovorio je i sada je red da ga čujete.

Autor zle kobi

Reči se umnožavaju, poruka ostaje neuhvatljiva.

Portret misli koja se hvata za slamku (mala filozofija apsurda, ili možda singulariteta)

Portret misli koja se hvata za slamku (mala filozofija apsurda, ili možda singulariteta)

Tekst zna da autorova teška narav proizilazi iz ljutnje na samog sebe što nije mogao, da pamti, onako kako je hteo. Naime, usled stalnog stresa izazvanog užurbanim poslovnim obavezama, autor je počeo da zaboravlja. U početku to beše tek sporadično, da bi vremenom autor došao u fazu kada nije moglo da mu se u mozgu zadrži  ništa, od onoga što je radio, nakon što bi završio posao i odložio ga na stranu, prelazeći na novu porciju poslovnih izazova. Svaki novi posao brisao je sećanje na onaj prethodni, u meri, u kojoj je to bilo neophodno da autoru omogući da radi. Negde je čak pročitao, i ta misao mu je donela puno utehe, da samo onaj ko uspeva da zaboravi dovoljno brzo, može biti uistinu otvoren za nove poslovne ideje i poduhvate. Na mnoge načine autor je pokušavao da probudi svoj mozak iz mučne obamrlosti u koje je znao da zapadne posle pojedinih iscrpljujućih poslova.

Osmotrimo li ovo sa filozofskog stajališta, upravo mogućnost da se tu i bitak odvoje, dovela je u rascep modernog čoveka. Sada on ne vidi ono što je ranije primećivao i čak smatrao neodvojivim delom sebe. Ovo dovodi do pojave odbacivanja svega onoga što se ne uklapa u jednostavne tokove svesti koju moderna stvarnost nameće.

Čitalac bi, mirne duše, za ovu knjigu mogao reći, to je suviše daleko od mene. Nije moj život. I bio bi u pravu… pod uslovom da je njegov život plitak kao sadržaji koji mu se uobičajeno nude. A nije. To znaju i čitalac i knjiga i misao zapisana na papir.

Prihvatao to ili ne čovek, a time i čitalac, je kompleksna životinja, kadra za mnoge stvari kojih je nesvesna. Puno je primera koji ovo potvrđuju. Misliš da si jedini koji se muči da prepozna svoje reči i misao? Naravno da ne. Istorija književnosti prepuna je autora još iz vremena usmenog predanja. Da ne kažem filozofa, teologa, proroka pa i vladara koji nisu znali da pišu. Obdareni mudrošću, taj tehnički problem lako bi prevazilazili. Ne istorija jasno pokazuje da mislioci koji dozvoljavaju svojoj misli da vremenom evoluira, te oni koji je hrabre u ovome često se znaju suočiti sa problemom prepoznavanja sopstvenog teksta.

Da li bi Sokrat prepoznao svoje misli da ih vidi zapisane na papiru? On nikada nije zapisao ni jednu jedinu reč? Sve je to na osnovu sećanja, za njega učinio njegov učenik Platon. Veruješ li zaista da se Sokrat mogao u detalje sećati svake misli koju je izgovorio učenicima koji su ih zapisivali? I šta bi se desilo da mu je neko ponudio te spise da ih pogleda. Bi li ih prepoznao? Da li bi sa sigurnošću moga da kaže da su to njegove reči, ili možda ne? Ili je bio samo kadar da prepozna misao koja ih povezuje i stoji u pozadine svih tih pisanija? Ako je morao da prepozna njih zar to nije bilo dovoljno da prepozna i reči kao svoje? Zar misliš da mu je trebao neki dodatni dokaz pa da sa sigurnošću zna da je to njegova ideja koja se provlači kroz tekst?

Opet, ti zahtevaš da prepoznaš svaku napisanu reč da bi je prihvatio kao svoju. Zar misliš da je to moguće? Stvarno veruješ u to? U tim godinama? A zar za te sve godine nisi shvatio da mašta može da pobegne iz lobanje i ode daleko od onog ko ju je pokrenuo i tamo daleko radi čudesne stvari pa da se tek onda vrati onom od koga je pobegla? Zar ne misliš da bi ti i ove reči mogle da budu u takvom odnosu? Da bi ovo što čitaš mogao ipak biti ti? Da si ovo ipak ti napisao? I da su ti se sad kada si ih pročitao i oživio ove reči odlučile da ti se vrate. Zar je tako teško poverovati u to?

Život je priča koja samo evoluira i koja može biti prekinuta kada čitaocu postane očito da su on, glavni junak i pisac jedno te isto i da je on svo vreme čitao sebe, misleći da upoznaje druge. Jesmo li već stigli do ovog trenutka. Je li čitalac kadar poverovati misli zapisanoj na papir i prihvatiti navode njene tvrdnje kao istinu.

Verovatno se čitalac već zapitao, postoji li priča koja bi mogla sve ovo da poveže (sve događaje, likove i mesta radnje)? Kolika je uverljivost te priče? Mora li se ova priča nužno zasnivati na zakonitostima zdravog razuma, ili će imati sopstvene zakone stvarnosti koji vladaju u svetu iza ogledala. Verujem, da i ovaj odgovor čitalac sluti već neko vreme. Da, ali kavi su? Ako mu misao ponudi sledeći odgovor, priča ne mora biti ništa relevantno u svojoj istoriji da bi dokazala svoju istinitost, hoće li ga čitalac prihvatiti. Ili će zahtevati od misli da dodatno evoluira?

Do sada si bio automat naučen da reprodukuje tuđe misli. Je li to razlog što se plašiš svojih? Tvoj put je bio dug i različit je od drugih puteva koji vode od najobičnijeg disanja i vegetiranja do misli ushićenog uma.

Kažeš do sada nisi ništa napisao, kao da ta izjava ima ikakvu težinu. Nema, jer čovek po prirodi stvari ne zna kada se zameću, kako rastu i kada se objavljuju ideje. Neke od njih objavljene autoru, a još ne artikulisane godinama znaju da prebivaju u nekoj vrsti mentalnog limba, iščekujući pravo vreme da se obznane. Autor, svo to vreme, nije svestan onoga što već postoji, što već nosi u sebi. Potreban je tek lagani povetarac koji će povući okidač i čudo stvaranja će se desiti. Ili će ga možda tek tad autor primetiti. Ne to ne menja na stvari. Stvari postoje i bez našeg znanja. Fakat je…

Sa druge strane. Ako delo do sad i nije bilo vidljivo autoru, ako se krčkalo, nije li to samo znak posvećenosti jednoj ideji koja želi da se obznani. Želi da to uradi u najvećem sjaju i zato se bruši dok se ne ispolira. Nastala pod pritiskom, postala je dijamant jednog uma, pa zašto da se ne ukrasi i predstavi u svom najvećem savršenstvu.

Prerano progovoriti za pisca je budućnost koja je došla nenadano kao pogled u svoju plitku sreću, izazov sudbini, ili nešto još gore. Takve stvari pisac valja izbegavati. Zato mu valja čitati. Kažu neki vrlo pametni ljudi da čitanje pomaže artikulaciji nemuštog, pomaže izgradnji duhovnog, kasnije daje ton sopstvenim rečima.  Nije li to razlog zašto čitalac sada drži ovu knjigu, ne sazreva li on, ne učili, ne saznaje li za nove svetove, kako da se nosi sa apsurdom koji ga okružuje. Ne, apsurd ne leži u knjizi. Knjiga ga opisuje, pokazuje u svim njegovim pojavnim oblicima i interakciji kroz radnju.

Apsurd sveta leži izvan korica ove knjige. Knjiga je samo alat, kojim brusimo rezonski aparat kako bi apsurd sopstvenog postojanja u podjednako apsurdnom mogli iskoristiti. Knjiga je samo sparing partner mozga koji je odlučio da intelektom udari na svet. Knjiga oseća kako taj intelekt narasta, kako je njegova udarna pesnica sve moćnija. Uskoro bi mogla da poveže svoje udarce i nokautira besmisao u kojem se čitalac zatekao. Mogao bi.

A možda se opredeli da stvarnost poseče. I to postaje moguće kad se oštrina vežba, ne misli li tako čitalac. A gde trenirati ove veštine do u apsurdu. Nije li to upravo ona preporuka koju je čitalac dobio o prijatelja. Sada kada više nema lavova u savani ni tigrova u šumama Indije, gde naći kapitalnu zver koju će lovac nadmudriti. Gde do u apsurdu koji narasta. A ima li šta apsurdnije od tvrdnje da je čitalac napisao knjigu koju upravo čita? Može li čitaočev um uopšte zamisliti veći apsurd? A opet, knjiga će pokazati, da koliko god se činila apsurdnom, ova ideja, daleko je od nemoguće. Štaviše, istinita je. Na nebrojeno mnogo načina.

Podvojen, potčinjen, izgubljen, sluđen, reklo bi se zaljubljen

Podvojen, potčinjen, izgubljen, sluđen, reklo bi se zaljubljen

Pokušavam da se naviknem na Ja koje me opseda. Nisam siguran kako, ali znam da to nije moje Ja. Pitate se otkud mi ovo? Evo, dovoljno je pogledati moje želje. Ono što želim ja, Ja ne želi. Mislim da sam se inficirao nekim parazitom. Pokušava da me uvuče u svoje ludilo. Za sada mu ne uspeva, toliko je onih koji da mi se uvuku u glavu da postaje gužva. Pitam se zašto? Tamo nema ničeg što mi neko drugi nije usadio.

Parazitu je nekako i ovo pošlo za rukom. Izgleda da mu je cilj da me sludi. Tražim pomilovanje. Molim da Ja pomiluje sebe (to jest mene). Ako mu je stalo do mog tela, ili imetka, rado ću mu ih prepustiti.

Učini mi se povremeno, da sam sve ovo, sam sebi prizvao. Znate ono… zakon privlačenja… i slične besmislice… Mada, sada se ne čini tako… Možda mi ona vraća moju misao korigovanu za njeno viđenje stvari. Ko zna?

Ponekad pomislim na nju, a moje ja postane ona. Tog trenutka osetim kako sam u stanju zavoleti sebe. Ne zbog sebe, zbog nje. Zbog onoga što moj san o njoj želi da bude.

Na tren uživam u tom snu. Divim se lepoti, koja je odjednom moja, i to ne spolja, već iznutra, jer lepota nije na njoj, nego sam ja ona, pa lepota prelazi na mene, a onda me ona prostreli pitanjem, koje sebi ne bi smeo postaviti.

Zašto voliš umišljaj? Zašto želiš da postaneš ja i da upravljaš i oblikuješ moju volju tako da se ona tebi potčinjava. Ti koji se bojiš odbacivanja, koji se nikada nisi usudio sebi potčiniti moje telo, sanjaš o meni koja se poput igračke potčinjavam erotskom snu u kojem uživa tvoj um.

Ne čini li vam se ovo malo previše trascendentalno. I meni. Mislim – um zavisnika navučenog na ideju blaženstva lepote koja vodi u nirvanu…

Ova opaska, ne usporava Ja, ono nastavlja, tamo gde je stalo. Ne osvrće se na moje primedbe ili logiku.

Pita… Uostalom, o čemu takav um može sanjati? O čemu, do o prepuštanju i potčinjavanju, sebe, ideji, koje njegovo ja gradi o meni. Meni, koju zapravo ne poznaje, baš kao što ne poznaje moje telo za kojim tajno žudi.

Može li takav um uopšte da upozna mene, u meni prepozna um, podjednako vičan iskrivljivanju zakona sveta i pričanju priča. Um koji traži um, a ne pokoravanje uma nadmoći lepote nad stvarnosti. Može li…

Na ovo moj um i ono ja koje još vidim kao svoje, tihuje, u nadi da će se Ja otkriti i reći čijem umu je pripadalo, pre nego je došetalo u moje misli. Možda će u nepažnji i otkriti kako je preskočilo sa osobe na osobu, i kakvu je ulogu u ovome igrala igra pogleda, kratkih, pa dugih, ponekog skrivenog, a opet značajnog, koju smo igrali one noći kada sam osetio prve simptome ovog ludila koje me hvata.

I opet, Ja ne haje za moju logiku i stvara stvarnost zanimljiviju od one koju bi bio kadar izmaštati. U duboku neprozirnu, tamnu vodu mog sopstva baca udicu, mamac, na njoj je preveliko iskušenje za opreznost koju naivno odbacujem, prepuštajući se sudbini i njenoj volji.  

Ako se um onoga ko me želi pokaže kadar uzbuditi moj mozak, biće kadar voditi me na skrivena mesta, gde intima postaje stvarnost, a dodir pobeđuje maštu. Možeš li umom svojim očarati moj um toliko da ti potrči u susret, da ti se otvori i tajne svoje prepusti. Može li tvoj um preskočiti barijeru sveta i uskočiti u moje telo, spremno da postane ljubavno gnezdo tvoje misli dok struji mojim Ja. Može li…

Izluđuje me taj izazov koji mi odzvanja u glavi. Njeno Ja odavno se nastanilo u meni. Više se ni ne sećam šta je bilo pre pogleda i ideje njenog Ja koje se nastanjuje u meni. Više se ne sećam ničeg što je prethodilo potčinjavanju volje, izvedenom na daljinu, jedinim pogledom zagledanim u praznom, koji me je probušio kao da me nema, i učinio da sve što želim bude da ovo telo delim sa njom… Taj parazit zvani ljubav koji čini da se Ja nastani u meni, bez da stvorim imunitet, ili antitela, odavno je sludio moje misli i upregnuo um koji bi sada jedino da se ogleda u njenim očima i deli ovo telo sa Ja, koje svojom misli već preoblikuje ja, ili ono što je ja bilo pre nego se srelo sa Ja.

A ja, ja ću pustiti na volji tom drugom, tuđem Ja, pustiti da me oblikuje, poput grnčarije, tim dugačkim prstima, u pehar u kojem će se Ja,  nadam se, uliti, kada mi preda svoju tajnu, koju ću ja čuvati i poput najboljeg vina i gorkog otrova, kao melem i radost ispijati po želji, mojoj i njenoj. Ili pre po zapovesti, bez obzira da li je došlo od ja ili Ja.