Očajni postdiplomac

 

Očajni postdiplomac

 

Dane provodi u iščekivanju da potpuno ispare crne rupe. Na obzorju, bliskom horizontu događaja jedne atipične crne rupe, vrlo malo toga se dešava, a i to što se desi ima zanemarljivu energiju – tako da ni jedan posmatrač u doglednoj budućnosti neće moći da pročita poruke koje je slao svom profesoru, pre nego ga je usisala gravitacija tame. Postdiplomac zapečaćene sudbine verovatno nikada neće braniti tezu i izneti svoja zapažanja o nestanku sveta i strategijama malog čoveka da se uskladi sa pravcem istorije univerzuma.

 

Jesenji doručak ili kako nabolje upotrebiti um u godinama sazrevanja

 

Potreban mi je prostor u koji može da zađe moj um.

Ti – osmeh i vino, ja – dimljeni sir i smokve. Šećer nadražuje i golica vijuge. Razgovor je lagan i progresivno se zgušnjava ka ozbiljnijim temama. Tvoj um je začuđujuće fascinantan.

Pitam se, može li ga moj opčiniti dovoljno da mu tvoj um dozvoli, da istražuje dubine tvog bića.

Kud vodi ovaj razgovor? Kakvom razrešenju vode ovi redovi? Čini mi se da naslućujem rasplet, koji bi, začudo, mogao biti pozitivan…

 

Brazil

 

Ko je ljubomoran na moju sreću ne poznaje moj trud, ispisano je na kamionu gradske čistoće.

Ljudi se smeju kada ga ugledaju. Kamion. I radnike u njemu… niko ni ne sanja da je natpis prva javno objavljena rečenica kasnije svetski poznatog pisca.

 

Profesor

 

Postoje ljudi koji nas obeleže i izgrade – mogu reći da je profesor bio jedan od njih. Iako nikada nije bio vođa – savetovao je vođe, i one koji su to kanili postati. Ipak, imao je to nešto, Domanovićko u sebi. Sećam se – sedi za kafanskim stolom, uz kafu i nekadašnje učenike, studente, ne i njegove, lupka štapom o zemlju i misli. Sećam se i priče o štapu i Mojsiju i to kako ga studentice zagledaju, u onom dugom crnom kaputu, tu, pred nama, sa štapom.

Kaže – znate li zašto svaki crkveni vođa, svetac i patrijarh nosi štap?

Ćutimo – ne znamo. Kratko sruči preostalu kafu, pa nastavi – ovo je falusni simbol. Simbol plodnosti koji su žene i muškarci naučeni da prate. Otkako, ono, ovi pokušaše da me eliminišu, ono kad me udari auto, navodno, pijani vozač, izgleda da postadoh interesantan povodljivim duhovima. Jedni traže vođu, drugi avanturu. Nemam ih u sebi i ne nudim. Nećete je naći u meni ili oko mene. Svet je velik, naći ćete je. A, ako je ne nađete u svetu, nađite je u sebi.

Čoveku je potreban neprijatelj. I učitelj. To vam kaže vaš učitelj. Sad kad nemam šta da vas naučim prepuštam vas svetu i sudbini ili slobodi izbora, ako takva postoji… vi bez štapa naći ćete je pre no mi sa štapom.

Ustade i ode… a svet i neprijatelji ostadoše, do danas… a sva je prilika da će biti tu i kad nas ne bude…

Valjda su zato proroci nosili štap… videli su dalje od nas… razumeli svet iza onog izrecivog…

 

Poigravanje umom

 

Svest je funkcija našeg mozga. Hajde da je testiramo.

Sve što je istinito o meni, istinito je na nivou fizičkog tela. To možemo opisati i proveriti.

Ono što ne možemo definisati istinom je moj duh i moj um. Oni su dualne prirode izgrađeni tako, da istina i laž menjaju mesto, u zavisnosti od cilja ka kojem se krećemo. Svaki pobornik laži ima kreativnosti  i imaginaciju dovoljno razvijenu da njima laž pretvori u istinu. To nazivamo vizionarskim duhom i posebno cenimo u društvu.

Stoga, lako je zaključiti, društvo koje se kune u istinu, najviše ceni lažljivce, ali samo pod jednim uslovom – da su u stanju svoju laž pretvoriti u opštu istinu.

Jeste li svesni ovog paradoksa?

Šta mislite, pokušavam li ja sada da vas slažem ili zbunim? Govori li nam to nešto o meni ili vama?

 

 

 

 

 

 

Praznina

 

Praznina

 

Postoji mesto u srcu koje nikada neće biti ispunjeno. I mi čekamo, i čekamo, i čekamo, u tom prostoru, koji nikada neće naseliti neko drugo ljudsko biće.

Ima takvih prostora. Ponekad mislim na jedan takav prostor što ostaće mi nedostupan koliko god ti se udvarao ili te preklinjao.

Ne, nije do toga da si mi uskratila mogućnost pristupa i zaključala svoje srce. Problem je u meni koji nisam bio kadar dopreti do skrivenih mesta u tvom srcu, zbog toga ti se izvinjavam. Ta zjapeća rana neispunjene praznine najveća je sramota čoveka koji te je iskreno voleo.

 

Rekvijem, za moju zemlju

 

Blato i mulj – somova i kedera. Sve bistro negde odlazi – da izbegne neumitnu sudbinu i bude upravljano životom koji kroje somovi.

Moja zemlja – pokorni svet nemih i mutavih, među kojima nema bezgrešnih, jer, kako takav da postoji, da opstane, u zajednici koja se hrani kriminalom, a brani zločinom.

Evo, već čujem glas, koji me spori i dok stignem do kraja rečenice – orkestrirano  graktanje tuka i tukana obrušava se na moju izdajničku jeres, pa na mene, pa na sve moje… a mene boli, samo to moje, što osta sa druge strane – u horu bukača gukača, što peva pesmu bez mozga i smisla.

Jednoumlje – je li to pokornost pojedincu ili hor – višeglasje, što izgovara reči iste pesme, što napisa neko drugi, onima, što nemaju svojih reči i bilo bi pametnije da ćute – samo kad bi mogli.

Ne smetaju mi ideologije – ako imaju smisla. Smetaju mi one koje su oslobođene smisla… i sadržaja… empatije… duše… i svega drugog, ako ima ičeg drugog, u horu tukana, bukača gukača… a opet, nisu oslobođene interesa – što postao je smisao, iako je potpuno besmislen, onima što interesa nemaju – bistroj vodi što otiče…

Zašto plačem za ovom zemljom, za ljudima njenim. Zašto, kad svi su oni krivi, jedni zbog toga što rade, drugi što ćute. A kazna, kad dođe, uvek ide onima što ćute i pognu glave pred vođama i bombama, pred bankama i izvršiteljima, pred zakonom koji nisu donosili, ali su morali da ga poštuju.

Pitam se postoji li još koja kap vode, čista i neukaljana, nezagađena, koju još možemo ostaviti, onom boljem čoveku, što će doći posle nas – naše zaveštanje mladima – jedna jedina čaša vode, ili litar vazduha, nezagađen, što može da se udahne punim plućima.

Šta će o nama misliti, taj novi čovek, dok ispija zatrovan svet što mu zaveštasmo…

Da li će moći da nam oprosti ili će nas prezirati i sažaljevati…

Nepotpun ili proširenje granica slobode

Nepotpun ili proširenje granica slobode

 

Ako se oženiš misle da si gotov, a kad si bez žene misle da si nepotpun, govorio je Bukovski. On je rano shvatio da je gotov, i da su svi ljudi gotovi, čak i onda kada to ne primećuju. I znao je da je nepotpun, i nije se toga bojao, jer sam je stvarao, sadržaj, za koji su neki drugi, koristili neke treće, i trošili ih, trošeći sebe, a ne doprinoseći, ni sebi, ni njima.

Samoća… nije kletva, ni poziv na buđenje… Samo te tera, da pokušaš, iznutra, a ne kao ostali spolja, osvojiti svet…

A znamo da je svejedno…

Svi to uvidimo...

Jednog dana…

Svet je stariji, i mlađi od svih nas i nastaviće da postoji i kad nas ne bude i mi tu ništa ne možemo… bilo da ga napadamo spolja ili iznutra…

 

Dilema

 

Hoće li iko dopreti do mene, ako ni sam nisam kadar dotaći ono skriveno u meni?

Ima li svrhe nadati se drugom biću, ako ovo, zarobljeno u Ja, još nije svesno, ni sebe, ni sveta, ni drugog bića, sa kojim ga deli – taj svet, o kojem znamo tako malo, da ga to i dalje plaši?

Ima li svrhe, uopšte, misliti o svemu ovom, ili je bolje prepustiti se i osetiti, ono što nijedna misao neće dočarati?

 

Doktore, kako nam sada teku spore noći

 

Ne volim spore noći, a daleko sam i od brzih, i znam da im se više neću vratiti, kao ni muzici, bučnoj i uzbudljivoj, što od mene zahteva da se gibam u ritmu, koji nije bio moj i nije mi pripadao, a bio je moderan i svi smo pokušavali dostići ga, jer ukoliko ga postignemo i ubedimo druge da smo ga dostigli, možda će i neka od onih, zbog kojih smo sve ovo sa ritmom i radili, možda će se, uz vragolast osmeh, prepustiti noći i milovanjima za kojima smo žudili, mi momci, sa periferije poželjnosti, nesposobni da osetimo ritam.

O kako mi nedostaje – šta tačno? Te godine? Dodiri? Telo o kojem sam sanjao? Želja koja još nije izbledela, ni sada, trideset tri godine kasnije, ili možda, nedostajem sam sebi. Možda ponajpre to. Taj osećaj – biti Ja, pre nego što sam postao Ja sada.  

Odrastanje – cirkus jeftinih i sitnih emocija.

Nikada nisam postao režiser, iako sam to želeo, ali izgleda da nisam želeo dovoljno, ili je stvarnost bila prejaka za moje nejake želje. Ko zna, više ni u šta nisam siguran. Još zamišljam film, iz tog vremena, sa sobom, konačno, u glavnoj ulozi. Neko mi kaže: „Dok si ti u glavnoj ulozi, još postoji nada“. Kako naivna misao, žutokljunca, koji još nije poleteo, a veruje da zna sve o letenju i nebu i spreman je porediti se sa svima – da, to je san koji me održava…i tada i sada…

Tajna koju nisam priznao, nikom, pa ni scenariju u kojem je postojao sretan kraj za nas, onakve kakvi smo bili, pre svih ovih godina, iskustava, pre sazrevanja i gorčine koju ono donosi.

Tajna, mekana, skrivena u sadržaju, negde u dnu čaše, koju još niko nije ispio.  Gutljaj slave i gorčine, čuvan u tami podruma, ostavljen da sazri, jednom, biće ti ponuđen, sa nadom da ćeš moći da ga progutaš.

Jer, mi gutamo naše živote, i gutamo našu prošlost, kao što gutamo vazduh što ispunjava naša pluća. Jednoga dana, kad dovoljno sazre, zaboravljena sliko u obrisima sećanja, progutaćeš ove reči i osetiti kako ti se nadimaju grudi i ja ću biti sretan što sam ih dodirnuo, duhom svojim, a ne rukama, koje nikada nisu naučile da prate ritam.

A moja je misao ritmična i spremna da zaigra na svaku pomisao na to vreme i bučnu muziku od pre trideset tri godine – vreme dovoljno da se rodi i umre sin čovečiji, vreme, prekratko da se ugase njegovi snovi.