Praznina

 

Praznina

 

Postoji mesto u srcu koje nikada neće biti ispunjeno. I mi čekamo, i čekamo, i čekamo, u tom prostoru, koji nikada neće naseliti neko drugo ljudsko biće.

Ima takvih prostora. Ponekad mislim na jedan takav prostor što ostaće mi nedostupan koliko god ti se udvarao ili te preklinjao.

Ne, nije do toga da si mi uskratila mogućnost pristupa i zaključala svoje srce. Problem je u meni koji nisam bio kadar dopreti do skrivenih mesta u tvom srcu, zbog toga ti se izvinjavam. Ta zjapeća rana neispunjene praznine najveća je sramota čoveka koji te je iskreno voleo.

 

Rekvijem, za moju zemlju

 

Blato i mulj – somova i kedera. Sve bistro negde odlazi – da izbegne neumitnu sudbinu i bude upravljano životom koji kroje somovi.

Moja zemlja – pokorni svet nemih i mutavih, među kojima nema bezgrešnih, jer, kako takav da postoji, da opstane, u zajednici koja se hrani kriminalom, a brani zločinom.

Evo, već čujem glas, koji me spori i dok stignem do kraja rečenice – orkestrirano  graktanje tuka i tukana obrušava se na moju izdajničku jeres, pa na mene, pa na sve moje… a mene boli, samo to moje, što osta sa druge strane – u horu bukača gukača, što peva pesmu bez mozga i smisla.

Jednoumlje – je li to pokornost pojedincu ili hor – višeglasje, što izgovara reči iste pesme, što napisa neko drugi, onima, što nemaju svojih reči i bilo bi pametnije da ćute – samo kad bi mogli.

Ne smetaju mi ideologije – ako imaju smisla. Smetaju mi one koje su oslobođene smisla… i sadržaja… empatije… duše… i svega drugog, ako ima ičeg drugog, u horu tukana, bukača gukača… a opet, nisu oslobođene interesa – što postao je smisao, iako je potpuno besmislen, onima što interesa nemaju – bistroj vodi što otiče…

Zašto plačem za ovom zemljom, za ljudima njenim. Zašto, kad svi su oni krivi, jedni zbog toga što rade, drugi što ćute. A kazna, kad dođe, uvek ide onima što ćute i pognu glave pred vođama i bombama, pred bankama i izvršiteljima, pred zakonom koji nisu donosili, ali su morali da ga poštuju.

Pitam se postoji li još koja kap vode, čista i neukaljana, nezagađena, koju još možemo ostaviti, onom boljem čoveku, što će doći posle nas – naše zaveštanje mladima – jedna jedina čaša vode, ili litar vazduha, nezagađen, što može da se udahne punim plućima.

Šta će o nama misliti, taj novi čovek, dok ispija zatrovan svet što mu zaveštasmo…

Da li će moći da nam oprosti ili će nas prezirati i sažaljevati…