Nepotpun ili proširenje granica slobode

Nepotpun ili proširenje granica slobode

 

Ako se oženiš misle da si gotov, a kad si bez žene misle da si nepotpun, govorio je Bukovski. On je rano shvatio da je gotov, i da su svi ljudi gotovi, čak i onda kada to ne primećuju. I znao je da je nepotpun, i nije se toga bojao, jer sam je stvarao, sadržaj, za koji su neki drugi, koristili neke treće, i trošili ih, trošeći sebe, a ne doprinoseći, ni sebi, ni njima.

Samoća… nije kletva, ni poziv na buđenje… Samo te tera, da pokušaš, iznutra, a ne kao ostali spolja, osvojiti svet…

A znamo da je svejedno…

Svi to uvidimo...

Jednog dana…

Svet je stariji, i mlađi od svih nas i nastaviće da postoji i kad nas ne bude i mi tu ništa ne možemo… bilo da ga napadamo spolja ili iznutra…

 

Dilema

 

Hoće li iko dopreti do mene, ako ni sam nisam kadar dotaći ono skriveno u meni?

Ima li svrhe nadati se drugom biću, ako ovo, zarobljeno u Ja, još nije svesno, ni sebe, ni sveta, ni drugog bića, sa kojim ga deli – taj svet, o kojem znamo tako malo, da ga to i dalje plaši?

Ima li svrhe, uopšte, misliti o svemu ovom, ili je bolje prepustiti se i osetiti, ono što nijedna misao neće dočarati?

 

Doktore, kako nam sada teku spore noći

 

Ne volim spore noći, a daleko sam i od brzih, i znam da im se više neću vratiti, kao ni muzici, bučnoj i uzbudljivoj, što od mene zahteva da se gibam u ritmu, koji nije bio moj i nije mi pripadao, a bio je moderan i svi smo pokušavali dostići ga, jer ukoliko ga postignemo i ubedimo druge da smo ga dostigli, možda će i neka od onih, zbog kojih smo sve ovo sa ritmom i radili, možda će se, uz vragolast osmeh, prepustiti noći i milovanjima za kojima smo žudili, mi momci, sa periferije poželjnosti, nesposobni da osetimo ritam.

O kako mi nedostaje – šta tačno? Te godine? Dodiri? Telo o kojem sam sanjao? Želja koja još nije izbledela, ni sada, trideset tri godine kasnije, ili možda, nedostajem sam sebi. Možda ponajpre to. Taj osećaj – biti Ja, pre nego što sam postao Ja sada.  

Odrastanje – cirkus jeftinih i sitnih emocija.

Nikada nisam postao režiser, iako sam to želeo, ali izgleda da nisam želeo dovoljno, ili je stvarnost bila prejaka za moje nejake želje. Ko zna, više ni u šta nisam siguran. Još zamišljam film, iz tog vremena, sa sobom, konačno, u glavnoj ulozi. Neko mi kaže: „Dok si ti u glavnoj ulozi, još postoji nada“. Kako naivna misao, žutokljunca, koji još nije poleteo, a veruje da zna sve o letenju i nebu i spreman je porediti se sa svima – da, to je san koji me održava…i tada i sada…

Tajna koju nisam priznao, nikom, pa ni scenariju u kojem je postojao sretan kraj za nas, onakve kakvi smo bili, pre svih ovih godina, iskustava, pre sazrevanja i gorčine koju ono donosi.

Tajna, mekana, skrivena u sadržaju, negde u dnu čaše, koju još niko nije ispio.  Gutljaj slave i gorčine, čuvan u tami podruma, ostavljen da sazri, jednom, biće ti ponuđen, sa nadom da ćeš moći da ga progutaš.

Jer, mi gutamo naše živote, i gutamo našu prošlost, kao što gutamo vazduh što ispunjava naša pluća. Jednoga dana, kad dovoljno sazre, zaboravljena sliko u obrisima sećanja, progutaćeš ove reči i osetiti kako ti se nadimaju grudi i ja ću biti sretan što sam ih dodirnuo, duhom svojim, a ne rukama, koje nikada nisu naučile da prate ritam.

A moja je misao ritmična i spremna da zaigra na svaku pomisao na to vreme i bučnu muziku od pre trideset tri godine – vreme dovoljno da se rodi i umre sin čovečiji, vreme, prekratko da se ugase njegovi snovi.