Suze

 

Moja generacija

 

Balkan. Vreme teče, a život stoji.  A onda ga, najednom, nema – života.

 

Svež vazduh ili poslednji poziv da se spasi planinski turizam

 

Ako želite da slobodno dišete umesto da skidate maske oslobodite se sugrađana. Nije nužno ovo postići pendrecima i suzavcem. Umesto toga, izvedite to tako što ćete otići u planinsko selo, gde su kuće iz pristojnosti i privatnosti udaljene jedna od druge. Čisto stoga, jer su oni koji su ih gradili verovali u socijalnu distancu.

 

Zbunjenost

 

Zbunjenost – tako se može opisati moja potreba za srećom. Kažete, ljudi imaju potrebu za srećom, imaju snove i žele da ih ostvare.

Naivno, dečije razmišljanje.

I kada ih imate, nikada ne želite da vidite svoje snove ostvarene. To remeti red i poredak, u kojem ste se zatekli, a koji vam je neobično važan. Istina je da čovek više ceni red, da pokušava da se kreće u prostoru poznatog. Čak i kad se penjemo na vrh, da bi videli šta je iza brda, činimo to samo zato što nam je put od vrha jasno vidljiv. Retko bi se ko usudio zagnjuriti u nepoznato iznebuha.

Da imam potrebu da budem srećan. Priželjkujem da me sreća  iznenada ščepa i više ne pušta. Ali ako to znači promeniti svet, rekao bih da je to prevelika cena.

Želim biti srećan sada i ovde. Ne sutra i u nekom drugom svetu. A ako i moram čekati do sutra, da sreća napusti nekog drugog, da bi prigrlila mene, zamolio bih je da se ne menja. Da ostane ista. I ja želim da ostanem isti.

Mislim da sam joj danas dopadljiviji nego što bih to mogao biti negde u dalekoj budućnosti, jer, svestan sam svoje podložnosti eroziji vremena. Nadam se da će to i uvideti.

 

Suze

 

Majko, tvoje suze bile su jače od moje želje da te imam.

Majko ti nisi preživela.

Bolelo te je i nikad nije prestalo da te boli.

Nepravda i urušavanje sveta, u kojem smo se zatekli, onoga dana kada je počeo rat.

Rat uzima voljeno biće, budućnost i pravo na zaborav.

Pokušali smo biti srećni.

Ako postoji nebo, na koje si otišla, jednog dana ćemo se opet sresti.

Ako ne, dopusti da i ja, ponekad, pustim suzu kada se setim tebe.

 

Priča o dečaku - odrastanje

 

Život je bio tako skučen, zarobljen u plućima što nisu dobijala dovoljno vazduha kada bih te ugledao. Osećao sam da te volim i istovremeno bio potpuno nesposoban da to artikulišem. Tako je bilo, tad, ili sam samo izabrao da se tako sećam tog vremena u kojem smo svi još bili pupoljci, na ivici da procvetaju.

Suviše mlad da shvatim šta se krije iza misli koje su mi dolazile, a koje su iz nekog razloga uvek sadržale i tebe.

Vojnik, odan svom zadatku, ne dozvoljava sebi ništa što bi moglo da postanje smetnja ostvarenju cilja. Cilj je uzvišen, a ljubav tako profana stvar. Naučen da bira ideale, jedan dečak, ostaće zarobljen u svetu moralne ispravnosti predugo.

Iz njega izaći će zgrožen, praćen nagonom za povraćanjem i prezirom koji oseća u sebi. Kao potrošen čovek. Nesposoban da oseti radost koja pripada njemu lično. Lovac iz savane, gde je sve više peska, a sve manje zelenila, po uverenju lav, izabraće antilopu za objekt svoje ljubavi. I biće joj odan – baš kao što je nekada bio odan idealima. I ona će ga izdati, baš kao i ideali u koje je verovao. Tada će početi da traži sebe.

Zaroniće u mulj prošlosti i ispod njega, arheološki netaknut, pronaći će izgubljeni svet. I u njemu sećanja – na poriv, stariji od onog što je nazivao ljubav.

On koji iz prikrajka gleda ka njoj koja ga i ne primećuje. On koji ne razume razloge svoje opčinjenosti i ona koja je nije svesna. On koji se suzdržava, jer strahuje da ljubav može da nagrize uzvišenost ideala. Veruje da bi  ljubav prema drugom ljudskom biću bila izdaja onoga u šta je verovao. A verovao je da se može izgraditi bolji svet. I da ga čeka uloga, koju mora odigrati u izgradnji tog sveta. Sveta misija za koju je odabran rođenjem i darom koji mu je dat.

Ništa od toga se neće ostvariti. Svi njegovi učenički napori, oglođani do kosti, biće bačeni svinjama, poput bisera, da po njima gaze. Korupcija će se pokazati moćnijom od progresa. U mutnoj vodi budućnosti somovi će biti ti koji vode glavnu reč. Ali, sve to će se desiti, nekada posle, sada, zagledan u prošlost, koja mu se otvara, on vidi sebe kako se muči, pogleda uprtog ka njoj – kako da se usudi, umesto što se suzdržava.

Nikada se neće usuditi. Prošlost se ne može promeniti. Svi ishodi su već poznati. A opet, ne može da se ne pita, šta da sam, tad, oslobodio svoju volju. Tada se moglo desiti bilo šta. Lako mu je da poveruje u to da bi ishodi možda bili povoljniji po njega. A onda, ko zna.

Nije teško maštati o nezamislivom. Možda zato što sada, upravo o tome, najviše razmišlja – o nezamislivim, neostvarenim putevima kojim je život mogao da krene, da je bilo drugačije.

Ponekad noću ustane iz kreveta i ode da se umije. Ni sam ne zna zašto to radi. Opere lice, pogleda u ogledalo. Uvek sa tim nemirom koji ga ne napušta.

Još veruje… u ideale… i gadi se onih koji sada veruju u sve samo ne u ideale u koje su svi verovali tada, kada je on shvatio da mu je dato da poput Sizifa gura teški kamen progresa uz planinu. A planina ne prašta. Uvek vrati kamen na početak. I uvek ta muka da se krene u pravcu vrha.

Usamljenost. Misli koje mu se vraćaju, povremeno kad oseti dah vetra pri vrhu brda. Tu, pri vrhu, gde još postoji nada da će se kamen skotrljati sa onu stranu brda. Nada koja pokreće lavinu pitanja šta je sve moglo da se desi, koji su to neispunjeni delovi stvarnosti koje život nije odabrao da popuni… i naravno osnovno pitanje koje svako postavlja sebi pri kraju puta… pitanje sreće… koja je mogla, a izabrala je da se ne osmehne nekada ranije…