GRANDIOZNE MISLI
Univerzum
postoji da bi postojao ja, shavtio sam jednog jutra. Kapricioznom igrom slučaja predhodne
noći sam čitao Vitgenštajna koji je pak tvrdio da je svet sve što postoji.
Brijući se posmatrao sam svoj odraz u ogledalu i shavtio veliku tragediju
tvorca – nivo dela ostao je daleko ispod nivoa reči koje mu je priprisivala
verska literatura – bio sam očigledno nesavršen, a broj mojih nesavršenosti
ozbiljno je rastao sa godinama.
Činjenica je da se svet milijardama godina
pripremao za moje postojanje i isto tako da ja u tom smislu sigurno nisam
ispunio očekivanja. A opet, ko zna kavi su planovi ili estetika univerzuma.
Možda me on... ili ona... ili možda to... gleda drugim očima. Ko zna kakvi su
nivoi postojanja njemu primereni?
Kao detetu sve mi se činilo grandioznim počev od
mene... sada sam shvatio svoju ništavnost – dovoljno je bilo da uputim jedan
ponizan pogled prema nebu, a opet, svest o posebnosti i jedinstvenosti nije
nestala i idalje me je je ispunjavala, a ja sam se opet nadao da ću sresti
barem jedno biće koje tako misli, ali vremena je bilo sve manje...
Nada me ipak nije napuštala – ako je svet ovoliko
čekao na mene neće onda ostaviti glavnog junaka usamljenim i lištiti priču
ljubavne drame. Ko god da je kosmički dramaturg sigurno će pratiti pravila
dobre naracije. Ja sa druge strane, sa svim svojim nesavršenostima, to nisam u
obavezi, evo na primer, primereno vrednosti koju sebi pridajem pokušao sam da
sve sažmem u jednu rečenicu, ali mi pobegoše (moje) grandiozne misli i rasuše
se po ovom papiru.
TD
Pitaju me zašto ne pišem.
Odgovaram nemam vremena za to.
Ni za kratke priče?
Ni za njih. Moj književni talenat, ako je ikada i
postojao, pronašao je mesto svoje validacije – ili su ga bar meni nadređeni
menadžeri pronašli – sada pišem žalbe i odgovore na žalbe na tendeske
dokumentacije. Svakoga dana državnom organu gomilam na papir istine i laži i ni
– istine – ni – laži i teram ih da to čitaju.
A oni kao i svaka odana i verna publika čitaju
moja dela – baljezgarije i sa punom susretljivošću odgovaraju na njih. Tako to
ide. Iz dana u dan. Razmena je brza, dinamična, dramatična, priče uglavnom
unapred prepoznatljive i sa vrlo predvidivim ishodom, jednom rečju, jadne –
sramotno ih je prikazivati drugima, a kamo li kačiti na blog, konačno
zaključujem, a moja mi publika odano klima glavo na to.
KRITIČAR
„Jesu li vaše priče apstraktne ili apsurdne?“
pitala me tek svršena studentica književnosti sa namerom da postane kritičar.
„Kratke“, odgovorio sam. Klimnula je glavom –
razgovor je bio završen.
Nikada nisam pročitao kritiku koju je napisala –
nije me interesovalo.
METAMORFOZA
„Kako inžinjer tvog kalibra postane savetnik za
javne nabavke?“ pitao me bivši kolega.
„Lako – zameni apstrakciju sa spekulacijom“,
rekoh, zatim malo razmislih pa dodah, „i primeni elementarnu matematiku.“ Vidoh
da mu je sada jasno – klimao je u znak potvrde, a možda i odobravanja u to već
nisam bio siguran.
GLUMICA
Nikada mi nije bilo jasno što toliko uvežbava
svoje uloge. Brzo bi ulazila u lik – već u prvom čitanju, a onda ga je kroz
probe samo uglancavala. Bez sumlje bila je talentovana i nije se morala toliko
zamarati pripremama.
Ona opet nije mislila tako. Jednom mi je rekla da
mora da uvežbava svoje uloge jer nije talentovana koliko i drugi glumci, te da
se boji da će to neko konačno spoznati, prokužiti je, a nije uredu da se to
vidi na sceni.
Vežbala je da bi odložila neizbežno – poniženje pred
kolegama i kako bi izbegla da istom prisustvuje publika.
A publika je dolazila da je gleda, nju, a ne
njene kolege, ne zato što je bila zanosna lepotica, već što je bolje od drugih
prenosila osećanja i ideje, i što je nekako uspevala da oživi tekst koji joj je
dat.
