Ivana, dok sedi u hladu drveta Bo
Sedela je na klupi pod granom tek procvale
kruške. Bila je mirna, uzvišena i po pogledu uprtom negde iza horizonta reko bi
se zamišljena... Imala je krupne oči, pomalo uštogleno držanje, može se reći i
aristokratsko, ali nije nikakvog povoda da se za nju i njeno ekscentrično i
socijalno neprihvatljivo ponašanje koriste ovako krupne reči... U dosijeu nije
bilo ni najmanje naznake o njenom poreklu, pa se o istom moglo samo nagađati,
ali i najkrći pogled na njeno telo ili lice otkrivao je zanosnu lepotu, pa se
ovakva mogućnost nije mogla ni u potpunosti odbaciti.
Dok ju je posmatrala iz daljine doktorka Maruška
mogla je čak osetiti neku vrstu sestrinske ljubavi prema ovom biću. Sinoć je
proučila njen dosije. Pored par osnovnih napomena o pacjentu datih vrlo stidljivo
i oskudno stajala je i dijagnoza.
U anamnezi
je pisalo: pacjent veruje da nema ličnost, ubeđena je da njeno telo naseljava
više ličnosti ali ne pokazuje nikakve druge znake poremećaja ličnosti – šta više
nije moguće indentifikovati ni jednu dominantnu ličnost“
Pre nego joj je prišla Maruška je na trenutak još
jednomotvorila svoju belježnicu i pogledala svoje zabilješke o pacjentu. Prišla
je. Jedno vreme su ćutale, a onda je Ivana progovorila.
„Vi ste lekar?“
„Da.“
„Ne treba da vam bude neprijatno... ili me se
bojite...“
„Ne?“
„Nisam ni luda, ni bolesna... može se reći da sam
neprilagođena i možda neugodna za sagovornike jer ih teram da misle, ali ništa
više od toga.“
„Kako to“, pitala je Mariška. Ivana nije
odgovorila ništa, samo je slegla ramenima.
Ponovo su ćutale. Sada je Maruška prva
progovorila: „Pričajte mi o sebi.“ Usledio je upitan pogled onim krupnim očima,
osmeh, a onda su reči potekle...
„Vazduh je još hladan, osećam kako mi para
nozdrve, a onda se škripući spušta ka dušiku, plućima. Pluća mi se nadimaju. Mislim
da im treba više zraka nego što ga dobivam ovde. Stomak se ježi od te hladnoće
kad udahnem. Čujem cvrkut nekih ptica – neprepoznajem ga, ali se trudim da
odredim odakle dolazi. Pitam se da li su jestive te ptice što pevaju. Čime se
one hrane – možda gusenicama, videla sam ih par. Ježim se gusenica i paukova. Zašto
nas izvodite u prirodu kad je ovde toliko gamižućih stvorenja. Ježim se od
gamižućih stvorenja. Srce mi jače kuca – to mora da je od toga što mislim na
insekte, od njih mi uvek srce zna da preskače. Hladno je, nisam li vam to rekla?
Mislim da malo koristim svoj mozak, većinu vremena on obađuje samo ono što mu
čula doturaju. Malo mislim od kako sam ovde. Nije li to apsurd. Na otvorenom
sam a osećam se zatvorenom. Možda to ima veze sa vama i vašim pokušajem da
proniknete u to šta se dešava u mom mozgu. Nadima mi se stomak. Mislim da ću
uskoro morati da ispraznim bešiku. Zašto se čudite? Ili vam možda smeta polen? Jutros
sam se osula po čelu. Izgleda da sam alergična na polen... ili spore? Da pre će
biti da su spore, jer ovde mi ne smeta što sedim ispod drveta u cvatu, samo
malo ovaj hladan vazduh – opet mi se uvlači u pluća. Nervira me to što hladan
vazduh stalno mora da zalazi u moja pluća. Što ne nađe neku drugu rupu u koju
bi se zavukao da ga ugreje? Eno pauka – kako sam se naježila. Mrzim paukove.“ Skida
patiku i udara njome po drvetu.
„Evo ti. Na.“, zatim seda. Još jedno vreme drži
patiku u ruci i divi se svojem bosom stopalu. Imam lepe prste – šta mislite,
sigurno bi mi dobor stajale sandale sa otvorenim prednjim krajem... i visokom
štiklom... volim visoke štikle... nosite li vi visoke štikle?“ Kada Maruška zausti
da odgovori Ivana nastavlja sa svojim monologom. Oseća se odgovornom da ne
prekida govor – doktorka ju je pitala da priča o sebi i ne bi bilo umesno da je
razočara, zato nastavlja da priča. Nadiru nove misli... ideje...
„Štikle me uvek dovedu do njega. Njega su
uzbuđivale štikle... i kratke haljine sa dubokim izrezima – volim haljine. Više
nego pantalone i trenerke. Sada stalno nosim trenerku. Mrzim kada mi naređuju. A
svakog dana mi naređuju da nosim trenerku. Čini mi se da mi se nadima stomak. To
mora da je od hladnog vazduha. Šta mislite hoće li ptica koja se čuje doći i
pojesti pauke sa ovog drveta. Bilo bi joj bolje. Ja ne volim pauke. Ponekad moram
da ih ubijem, ali ih ne jedem. Mislim da nisu jestivi. Mada ko zna. Ptice ne
znaju da pričaju pa ne mogu da nam kažu. Jeste li se pitali šta bi mogli da nam
kažu psi i mačke. Posebno mačke. One uvek imaju više gospodara koji i ne znaju
da hrane i dome istu mačku. Mačke uvek znaju ko je sa kim u vezi i ko se sa kim
kurva, i ko ne čisti kuću pa u kući ima miševa. Psi to ne znaju – suviše su
zatupasti za tako nešto. Više volim mačke nego pse. Imate li vi mačku?“ Ovog
puta Maruška nije ni pokušala da odgovori, samo je pustila Ivanu da nastavi
pokušavajući da se što bolje koncentriše na ono što joj govori.
„Mislim da sam gladna, čim se stalno pitam kako
ptice mogu da jedu gusenice i pauke. Zavidim pticama, one mogu da lete. Volela bi
da letim. Ne avionom, sama da letim, zamahnem krilima i eto me gore. To bi bilo
dobro. Ko zna možda bi to i mogla, ali taj luksuz sigurno ne dolazi besplatno,
ko zna koliko bi morala da ga platim. A vi volite li vi luksuz. Ja obožavam
odeću, volim da je oblačim, nosim, svlačim. Mislim da i druge uzbuđuej to kad
se svlačim. Nije mi jasno što ih to uzbuđuje – pa svi se svlačimo. I svi manje
više izgledamo isto. Meni je moje telo toliko poznato da u pogledu na njega ne
osećam ništa erotično. Mene više privlače stariji muškarci. Ne stariji,
stariji, već onako u godinama kad su se ostvarili, ili postigli nešto vredno
divljenja, onda i ja imam čemu da se divim. Ovako se samo oni dive meni pa to
postane brzo dosadno. Šta mislite o muškarcima? Čudna vrsta. Kad malo pomislim
nema velike razlike između muškarca i njegovog psa. Ja volim vukove – to su
neiskvareni psi. Ima li ovde vukova – šta vi mislite? Ne. Ovo je park ne prava
šuma. Nema ovde divljih zveri – tužno je to. Zar vas pri pomisli da nema više
divljih zveri u šumama ne okruži neka neopisiva tuga i jad. Mene uvek okruži i
to mi kvari raspoloženje, posle stalno razmišljam samo o tome kako su ljudi
loši. Opet vetar, latice mi padaju po kosi, to mi ne smeta, uveseljava me mogu
vam reći. A šta vas uveseljava? Postoji li neki prag koji priroda valja preći
da bi vas uveselila – izgledate tako ozbiljni, jeste li dobro, ili ste samo
zabrinuti za mene. Ne brinite, vazduh je hladan ali za sada mi ne smeta,
odgovara mi da budem ovde na otvorenom i slušam ptice...“
Jednog trenutka izgledalo je da je vreme stalo.
Maruška nije imala ni najmanju predstavu koliko dugo joj Ivana već priča.
„Molim vas...“
„Vi me ne razumete?“ Odmahivanje glavom.
„Svaka moja misao to sam ja. I svako Ja ima svoju
volju. I svako bi da bude po njegovoj volji. Zapravo, svako to ja bori se za
prevlast i gine za ovo telo koje Vi doživljavate kao moje ja. A Ja, ja sam tako
nestalna i nikada ne znam koje će moje Ja da u nekom trenutku prevagne i koje
ćete Vi moje Ja videti, a koje će Vam ostati skriveno. Vidite, Ja u stvari ne
postojim... ni kao neko jedinstveno moje Ja sa kojim bi se mogla dugoročno
poistovetiti, ni kao ono moje Ja koje vi percepirate. Vidite doktore možda vi
verujete da sam ja bolesna i nesigurna, te da patim od ozbiljnog poremećaja
ličnosti, ali meni se čini da razumem ljudsku psihologiju mnogo bolje od onih
kojima sam dodeljena na psihijatrisku evaluaciju. Šta mislite o tome?“
Doktorka nije odgovorila ništa. Samo je otvorila
svoju svesku i upisala par reči u nju. Iznad njh belili su se cvetovi tek
procvale kruške. Bilo je proleće.
