Mojoj Rachel

Mojoj Rachel

Nisi se još ni rodila, ali za mene si tu... oduvek si bila tu i znao sam da ćemo se sresti, čak i onda kad ne beše ni najmanje naznake tvoga postojanja, verovao sam da ćeš doći... bila si san... misao lakša od dima...

a onda upoznah tvoju majku i u njoj prepoznah tebe...

još te nema... tvoja majka još ne prepoznaje mene... još ne misli o nama... ali promeniće se to... znam...

znam, jer u njoj sniva jedno obećanje dato na početku vremena... nije to obećanje dato meni, već svetu... jer ti si zavet vaseljene sebi dato... jer, ni naši životi, ni svet ovaj, bez tebe, ne mogu imati smisao... zato znam da ćeš doći...

i sa radošću te isčekujem...

i pričam ti ovo još pre rođenja... jer premalo je vremena, a previše reči, previše misli i želja koje ti želim ispričati...

toliko ličiš na svoju majku da ponekad pomislim za nju da si ti... i to mi ne pomaže ni malo, u udvaranju tvojoj majci, priznaću ti...

a opet raduje me to što ćeš na nju ličiti... jer ne želim da ličiš ni na jednu drugu...

želim da imaš njeno lice i oči i jagodice, kosu, pregibe tela, da naslediš njen osmeh... i radost... jer, ti si radost i pre nego što si se rodila... i donosićeš radost kud god da se zaputiš...

i ako imalo budeš na majku bićeš radost za oči sveta... i dubok uzdah iz grudi muškaraca... zato...

ako izrasteš u ženu koju muškarci žele da gledaju, dopusti im to...

dopusti im da ponekad bace na tebe čežljivi pogled kakav sam ja na tvoju majku bacao... kakav bacam... kakvim ću je zauvek pratiti...

dopusti im da ti se dive...

i da te obožavaju...

i da te priželjkuju...

budi san... pusti da te sanjaju... jer... mnogi će te sanjati... mnogi potajno i neskriveno voleti... mnogi uzdisati...

i tvoju su majku sanjali mnogi... i divili joj se... i želeli je...

nije se obazirala mnogo na te uzdahe...

imala je svoj naum i sprovodila ga tek ponekad zastajući pred nekim ko bi joj se kao ja bacio pod noge...

nije volila takve poklone i takve muškarce...

ali učtivo bi im pomogla da se podignu iz sramote i postanu ljudi...

nije se pokoravala ničijoj volji i prezirala je glupost... ali imala je ono nešto humano u sebi što nije htelo da dozvoli patnju... čak ni onih nesretnika, koji su baš zbog nje bili osuđeni na istu...

zato kćeri, kad se rodiš i jednoga dana porasteš budi kao majka...

dopusti da ti se dive...

i nemoj to koristiti...