Savet, za sreću

Savet, za sreću

Pitala me je za savet – ja sam se nasmejao. Pitala me je zašto se smejem. Odgovorio sam da je to zato što moram biti srećan. Ponovo me je pitala zašto. Onda sam joj ispričao priču...  

Jednom davno upoznao sam ženu koja je sa sobom nosila sreću. Htela je da mi pomogne. Nisam je čuo... Nisam razumeo... Ostavila me je... Odnela sreću... bio sam tužan... i nesrećan... ali moja nesreća nije proizilazila iz činjenice da me je ostavila, iako ću uvek taj događaj smatrati jednim od najnesrećnijih u svom životu, proizilazila je iz činjenice da ne znam da se smejem... da su svi moji uzori, koje sam tako verno pratio... nesretni... veliki ljudi... a opet, oni su bili nesrećni... duboko nesrećni... pomešali su uspeh sa srećom, bogatstvo sa srećom, moć sa srećom, znanje sa srećom... i robovali... i u svom neznanju učili druge da robuju... i budu nesrećni... Verovao sam da je u životu dovoljno postići sve, prestići sve... Verovao sam u dogme onih koji su proklamovali šta je to čime čovek treba da se u životu zadovolji... šta da učini i postigne, pa da bude srećan... da i oni oko njega budu srećni... ali ništa od toga nikada nisam postigao... ne zato što što mi je nedostajalo želje, nagona ili odlučnosti... već, sada to jasno vidim, jer sam bio duboko nesrećan, jer moju su sreću određivale socijalne norme i misli intelektualnih gromanda... nisam je određivao ja... to sam joj rekao... Prećutao sam drugi deo odgovora koji se odnosio na to da me moja sreća do tog trenutka ne beše našla, ne beše još prepoznala... zadržah ga za sebe...

Zato se smejem... rekao sam joj... jer moram biti srećan... i za sebe... i za nju.. 

Kada me je ponovo pitala zašto, shvatila je već odgovor koji ću joj dati, ali kao i svakoj mladoj osobi trebala joj je potvrda.

„Savete treba tražiti ne od najbogatijeg, već najsrećnijeg čoveka kojeg poznaješ.“ 

„Ali ti nisi srećan“, odgovorila mi je.

„Ali bi mogao biti...“ Stajao sam ogoljen pred tim mladim bićem i pitao se da li me razume...

 a onda je ona prišla i poljubila me...

i ja sam osetio sreću... 

U sekundama koje su sledile iako vreme više nije imalo nikakvu ulogu u našim životnim pričama nasmejala se... tada sam shvatio da je i ona srećna... umesto saveta pronašla je ono za čim je tragala... sreću...