Izgubljena

Izgubljena

Danas mi je slomila srce... i zauvek zatvorila vrata jednog drugog života... otišla je drugom... predugao sam čekao kaže... predugao se prenemagao... bio neodlučan i vajkao se između toliko njih... a nikoga drugag... do nje... već eonima nema u mislima mojim... i one su samo njom ispunjenje... i niočemg drugom, do o njoj, ne mislim... već toliko dugo... i pitam se... kako da te misli moje kažem... kako da ih priznam... a da je ne uplašim... kako da izbegnem tu strašnu pomisao na odbijanje... i poniženje... što čuči u tami najdubljih primisli... o tome kakv bi mogao biti odgovor... koji ću zateći...

tako dugo mislim o njoj... samo o njoj... a svo to vreme misao mi prati ta zla kob mogućnosti da budem odbijen... i ostavljen i pre nego što kažem što imam reći... svo to vreme prati strah... i on je realan... bar za mene... realan... 

toliko dugo sam verovao da ako promislim sve moguće ishode, i smislim zanimljive odgovore, koketne izgovore, i uvežbam pokoji osmeh... možda još mogu pobediti... strah... i poboljšati svoje izglede... možda... na kraju ipak uspeti... zaista sam verovao... pomiso da imam šanse... postojaše... sve do danas...  

toliko dugo mislim o njoj... samo o njoj... a onda pomislim...

gde se izgubiše... gde odoše nepovratni časovi oklevanja... 

zašto mi je odlučnost toliko puta podlegla kolebljivosti... zašto verovah bezrazložno da vremena još dosta ima... zašto čekah, zašto se plaših... 

nije li ovaj ishod upravo onaj kojeg se pribojavah... i nije li takav baš zbog čekanja i kolebljivosti...