Ivana, dok sedi u hladu drveta Bo

Ivana, dok sedi u hladu drveta Bo

Sedela je na klupi pod granom tek procvale kruške. Bila je mirna, uzvišena i po pogledu uprtom negde iza horizonta reko bi se zamišljena... Imala je krupne oči, pomalo uštogleno držanje, može se reći i aristokratsko, ali nije nikakvog povoda da se za nju i njeno ekscentrično i socijalno neprihvatljivo ponašanje koriste ovako krupne reči... U dosijeu nije bilo ni najmanje naznake o njenom poreklu, pa se o istom moglo samo nagađati, ali i najkrći pogled na njeno telo ili lice otkrivao je zanosnu lepotu, pa se ovakva mogućnost nije mogla ni u potpunosti odbaciti.

Dok ju je posmatrala iz daljine doktorka Maruška mogla je čak osetiti neku vrstu sestrinske ljubavi prema ovom biću. Sinoć je proučila njen dosije. Pored par osnovnih napomena o pacjentu datih vrlo stidljivo i oskudno stajala je i dijagnoza.

 U anamnezi je pisalo: pacjent veruje da nema ličnost, ubeđena je da njeno telo naseljava više ličnosti ali ne pokazuje nikakve druge znake poremećaja ličnosti – šta više nije moguće indentifikovati ni jednu dominantnu ličnost“

Pre nego joj je prišla Maruška je na trenutak još jednomotvorila svoju belježnicu i pogledala svoje zabilješke o pacjentu. Prišla je. Jedno vreme su ćutale, a onda je Ivana progovorila. 

„Vi ste lekar?“

„Da.“

„Ne treba da vam bude neprijatno... ili me se bojite...“

„Ne?“

„Nisam ni luda, ni bolesna... može se reći da sam neprilagođena i možda neugodna za sagovornike jer ih teram da misle, ali ništa više od toga.“

„Kako to“, pitala je Mariška. Ivana nije odgovorila ništa, samo je slegla ramenima.

Ponovo su ćutale. Sada je Maruška prva progovorila: „Pričajte mi o sebi.“ Usledio je upitan pogled onim krupnim očima, osmeh, a onda su reči potekle...

„Vazduh je još hladan, osećam kako mi para nozdrve, a onda se škripući spušta ka dušiku, plućima. Pluća mi se nadimaju. Mislim da im treba više zraka nego što ga dobivam ovde. Stomak se ježi od te hladnoće kad udahnem. Čujem cvrkut nekih ptica – neprepoznajem ga, ali se trudim da odredim odakle dolazi. Pitam se da li su jestive te ptice što pevaju. Čime se one hrane – možda gusenicama, videla sam ih par. Ježim se gusenica i paukova. Zašto nas izvodite u prirodu kad je ovde toliko gamižućih stvorenja. Ježim se od gamižućih stvorenja. Srce mi jače kuca – to mora da je od toga što mislim na insekte, od njih mi uvek srce zna da preskače. Hladno je, nisam li vam to rekla? Mislim da malo koristim svoj mozak, većinu vremena on obađuje samo ono što mu čula doturaju. Malo mislim od kako sam ovde. Nije li to apsurd. Na otvorenom sam a osećam se zatvorenom. Možda to ima veze sa vama i vašim pokušajem da proniknete u to šta se dešava u mom mozgu. Nadima mi se stomak. Mislim da ću uskoro morati da ispraznim bešiku. Zašto se čudite? Ili vam možda smeta polen? Jutros sam se osula po čelu. Izgleda da sam alergična na polen... ili spore? Da pre će biti da su spore, jer ovde mi ne smeta što sedim ispod drveta u cvatu, samo malo ovaj hladan vazduh – opet mi se uvlači u pluća. Nervira me to što hladan vazduh stalno mora da zalazi u moja pluća. Što ne nađe neku drugu rupu u koju bi se zavukao da ga ugreje? Eno pauka – kako sam se naježila. Mrzim paukove.“ Skida patiku i udara njome po drvetu.

„Evo ti. Na.“, zatim seda. Još jedno vreme drži patiku u ruci i divi se svojem bosom stopalu. Imam lepe prste – šta mislite, sigurno bi mi dobor stajale sandale sa otvorenim prednjim krajem... i visokom štiklom... volim visoke štikle... nosite li vi visoke štikle?“ Kada Maruška zausti da odgovori Ivana nastavlja sa svojim monologom. Oseća se odgovornom da ne prekida govor – doktorka ju je pitala da priča o sebi i ne bi bilo umesno da je razočara, zato nastavlja da priča. Nadiru nove misli... ideje...

„Štikle me uvek dovedu do njega. Njega su uzbuđivale štikle... i kratke haljine sa dubokim izrezima – volim haljine. Više nego pantalone i trenerke. Sada stalno nosim trenerku. Mrzim kada mi naređuju. A svakog dana mi naređuju da nosim trenerku. Čini mi se da mi se nadima stomak. To mora da je od hladnog vazduha. Šta mislite hoće li ptica koja se čuje doći i pojesti pauke sa ovog drveta. Bilo bi joj bolje. Ja ne volim pauke. Ponekad moram da ih ubijem, ali ih ne jedem. Mislim da nisu jestivi. Mada ko zna. Ptice ne znaju da pričaju pa ne mogu da nam kažu. Jeste li se pitali šta bi mogli da nam kažu psi i mačke. Posebno mačke. One uvek imaju više gospodara koji i ne znaju da hrane i dome istu mačku. Mačke uvek znaju ko je sa kim u vezi i ko se sa kim kurva, i ko ne čisti kuću pa u kući ima miševa. Psi to ne znaju – suviše su zatupasti za tako nešto. Više volim mačke nego pse. Imate li vi mačku?“ Ovog puta Maruška nije ni pokušala da odgovori, samo je pustila Ivanu da nastavi pokušavajući da se što bolje koncentriše na ono što joj govori.

„Mislim da sam gladna, čim se stalno pitam kako ptice mogu da jedu gusenice i pauke. Zavidim pticama, one mogu da lete. Volela bi da letim. Ne avionom, sama da letim, zamahnem krilima i eto me gore. To bi bilo dobro. Ko zna možda bi to i mogla, ali taj luksuz sigurno ne dolazi besplatno, ko zna koliko bi morala da ga platim. A vi volite li vi luksuz. Ja obožavam odeću, volim da je oblačim, nosim, svlačim. Mislim da i druge uzbuđuej to kad se svlačim. Nije mi jasno što ih to uzbuđuje – pa svi se svlačimo. I svi manje više izgledamo isto. Meni je moje telo toliko poznato da u pogledu na njega ne osećam ništa erotično. Mene više privlače stariji muškarci. Ne stariji, stariji, već onako u godinama kad su se ostvarili, ili postigli nešto vredno divljenja, onda i ja imam čemu da se divim. Ovako se samo oni dive meni pa to postane brzo dosadno. Šta mislite o muškarcima? Čudna vrsta. Kad malo pomislim nema velike razlike između muškarca i njegovog psa. Ja volim vukove – to su neiskvareni psi. Ima li ovde vukova – šta vi mislite? Ne. Ovo je park ne prava šuma. Nema ovde divljih zveri – tužno je to. Zar vas pri pomisli da nema više divljih zveri u šumama ne okruži neka neopisiva tuga i jad. Mene uvek okruži i to mi kvari raspoloženje, posle stalno razmišljam samo o tome kako su ljudi loši. Opet vetar, latice mi padaju po kosi, to mi ne smeta, uveseljava me mogu vam reći. A šta vas uveseljava? Postoji li neki prag koji priroda valja preći da bi vas uveselila – izgledate tako ozbiljni, jeste li dobro, ili ste samo zabrinuti za mene. Ne brinite, vazduh je hladan ali za sada mi ne smeta, odgovara mi da budem ovde na otvorenom i slušam ptice...“

Jednog trenutka izgledalo je da je vreme stalo. Maruška nije imala ni najmanju predstavu koliko dugo joj Ivana  već priča.

„Molim vas...“

„Vi me ne razumete?“ Odmahivanje glavom.

„Svaka moja misao to sam ja. I svako Ja ima svoju volju. I svako bi da bude po njegovoj volji. Zapravo, svako to ja bori se za prevlast i gine za ovo telo koje Vi doživljavate kao moje ja. A Ja, ja sam tako nestalna i nikada ne znam koje će moje Ja da u nekom trenutku prevagne i koje ćete Vi moje Ja videti, a koje će Vam ostati skriveno. Vidite, Ja u stvari ne postojim... ni kao neko jedinstveno moje Ja sa kojim bi se mogla dugoročno poistovetiti, ni kao ono moje Ja koje vi percepirate. Vidite doktore možda vi verujete da sam ja bolesna i nesigurna, te da patim od ozbiljnog poremećaja ličnosti, ali meni se čini da razumem ljudsku psihologiju mnogo bolje od onih kojima sam dodeljena na psihijatrisku evaluaciju. Šta mislite o tome?“

Doktorka nije odgovorila ništa. Samo je otvorila svoju svesku i upisala par reči u nju. Iznad njh belili su se cvetovi tek procvale kruške. Bilo je proleće.